Opštinske novine

Стр. 88

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

и Музеја Општине града Београда, Кнегиње Љубице бр. 1. У анкети се истичу следећа питаља: 1. Који су делови Београда од историјског и ујиетничког значаја. 2. Које грађевине трнба одржавати обзиром на њихов историјски и архитектонски значај. 3. Које се нове грађезинг морају пројгктовати обзиром на историјски карактер улице, трга и места. 4. На којигаа се грађевинагиа од историјског или уметничког значаја не смеју вршити никакове оправке ни промене док сг за то не добије одобреље од надлежних влагти за чување старина. 5. Које се грађгвине морају одржавати и у оном случају кад то њихов власник из сопствених средстава не може вршити. Нови, снажни живот наших градова доказ је општег развоја нашег сазременог друштва. Он се не да и не можг зауставити. Али би било неправично и противно правилном културном развоју наших градоза, кад би нове грађевине, нове улице, које се пројектирају обзиром на његове нове потребе, збрисале његове старине и све оне успомене за које нас вгжу традиције наших градова и које говоре нашој души с пуно интимне и непролазне величине. Будући је Уредба о регулационом плану већ израђена, требало је што пре завршити и Уредбу о заштити београдских ст.арина, како би се Уредба о регулационом плану, у својој дефинитивној редакцији, могла што пре поднети Одбору Општине града Београда, односно надлежном Министарству. Седница на којој је дефинитивно утврђено нитање београдских старина, одржана је 2-ХП 1935 у Техничкој дирекцији Општине града Београда. Седници су присуствовала следећа лица: Већник Општине града Београда, професор Универзитета инж, Милан Нешић, већник О. г. Б. Душан С. Николајевић, генерал Вуковић, управник Војног Музеја, управник Етнографског музеја др. Ердељановић, пуковник А. Брачинац, као заменик генерала Дероко, г-ђа Зора Симић-Миловановић, архитекта Ђурађ Бошковић, кустос Музеја Принца Павла Мано-Зиси, кустос Етнографског Музеја Митар Влаховић, шеф отсека за израду генералног плана Даница Томић, управник Општинског музеја др. Марија Илић-Агапова. Седницу је отворио професор Милан Нешић говором у ком је дао израза оном нарочитом осећању и значају, које се веже за старине уопште и посебно за старине Београда, „На данашњој седници треба решити једно од најделикатнијих и најважнијих питања. Оно задире не само у науку, већ и у наше интимно осећање: питање старих споменика и историјски значајних места у Беогрзду. Познато је, како и најмаље ситницз чгсто евоцирају цео низ успомена, које сећају на дазно и заборављено доба везано с најранијом нашом

младошћу, или за догађаје, који су нам познати само из приповедаља. Архитектонски и историјски споменици вежу колектизно читаве генерације на великим и дугим размацима, који су недоступни обичној људској меморији. По споменицима и културним остацима прошлости цгни се општа народна култура. Зато наш познати истраживач старина, професор Ђуро Сабо, има потпуно право, кад каже, да сваки народ, ако жели да буде сматран културним, мора имати видљиве документе, који доказују да се развио од нижег до вишег културног степена, да је свако културно стање резултанта ранијег развоја. Зато и наш „Стари Београђанин", који је у својим књигама, у низу интимних чланака, дочаравао слике старог Београда, има право, кад стазља као мото својим успоменама речи знаменитог француског историка Фистел де Куланжа: — Прави патриотизам није само љубаз према земљи, то је и љубав према прошлости. Као што осниваље Лондона, Париза и других старих градова Западне Европе, тако и оснивање Београда пада у најраније векове људске историје. Келте, његовг осниваче, замељивали су редом други народи, који се јављају на позорници европске историје, и специјално историје Балкана. Тај далеки Београд привлачи нас и занима. Његова атрактизна моћ на наше осећање постаје нарочито интгнзивна оним часом, кад Београд улази у нашу народну иеторију, кад постаје наш, кад добија име које и данас носи. Сјајна епоха Београда из доба Деспота Стевана, сина Кнеза Лазара Храбељевића, испуњава нас поносом. Београд тог доба, као оне величанствене цркве и задужбине наших краљева, доказују, како је висока била наша културна мисао и како су биле ванредне љене конкретне примене. Волимо овај стари и најстарији Београд, али нас нарочито дира Београд XIX века, који је настао и који се развио након знамените године његовог ослобођеља. Почињући од 1806, па све до најнозијег времена, које се завршаза величанственим чином нашег народног Уједињења, у Београду, у ком је још увек преовлађивао оријентални карактер, полако и неосетно, продирао је наш елеменат; после толико векоза појављују се први делови града са чисто српским становништвом; ударају основи наше будуће народне културе и нашег савременог културног и цивилизованог друштвеног живота; подижу се поједине зграде, школе, цркве и споменици, који постају народна светиља. За тај Београд, који полако ниче усред старе турске вароши, сваки путник, и наш, и странац, има само речи дубоког признаља. И својом чистоћом, и својим општим карактером: типом својих становника, начином живота, који се развија иза скромних кућа, — он буди дуСо;:з пзштовање. Двадесети век донео јг један дотле невиђен, гигантски напредак Београда, Вгћ много пре Светског рата Београд је у својој интимној