Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 9

оцем-политичаром и државником који припада француској нацији, са Едуардом Ериом. И један и други су ушли у политику кроз дубоко понирање у тешка филозофска и економска испитивања, кроз студирање разноврсних компликованих теоријских проблема, чија решења нам дају, не само јасну слику садашњице, већ и кључ прошлости, а истовремено стварају у нама снажну визионарску интуицију за чврсто и јасно корачање у напред, ка светлијој и бољој будућности. Из тих разлога су оба ова државника постали поуздане вође, не само својих народа, већ и типични претставници европске политичке данашњице. И ако су млади ушли у практичан политички живот, они су већ изграђени и теоријски добро и солидмо били за то припремљени. Они су ушли у политику не да се уче, већ да друге поучавају, не да буду неми и пасивни посматрачи људи и догађаја, већ да људе воде а догађаје стварају и њима руководе. Едуард Бенеш и Едуард Ерио имају узвишени полет и јакобинску смелост мисли, али које се не губе у пусте жеље и расплинуте осећаје јакобинских трибуна, већ конкретно формулисане, његове мисли и радње силазе до бескрајне мисли и радње једног Тиргоа, који је, као дубок мислилац и реформатор предреволуционарне Француске, био последњи напор за мирно решење свију проблема, чије би решење дало човечанству мир/ и спокојство. „Леп је живот онај кад се радња и мисао непрестано међусобно контролишу, а интелигенција која појима није ништа без воље која извршује. Мисао без дела није ништа."*) То је мотив који руководи оба ова савремена државника, а то их уздиже високо и изразито изнад просечности данашњице. Акција неконтролисана великим идејама и дубоким мислима — разорна је, а најбоља идеја и мисао без воље и акције, сасуши се и остане неплодна и без утицаја на живот и рад друштва, државе и појединаца. Творачка енергија — стварање — то је триумф живота, како каже Бергсон. Њихова снажна воља и неисцрпна енергија нема ничег заједничког са виолентним темпераментом Робеспијера или Лењина, јер су ови били рушиоци старог, а Бенеш и Ерио су творци новога. Они су велики конструктори својих нација, који за своје стварање скупљају грађу у традицијама, историји и у дубини душе својих народа. Они стварајући не кидају са стварним чињеницама и претходно постигнутим резултатима, већ систематски и органски изграђују нов поредак, нове институције, ново друштво. Због тога су Бенеш и Ерио демократе. II. Едуард Бенеш је расни демократа. За њега демократија није празна фраза и форма.

*) ЕсЈоиагсЈ Негпо{: „Сгбег" I р. 28 30.

Он смисао демократије схвата по њеној суштини, по садржају. Форма је за њега нешто што је изложено месним приликама и временским променама, али суштину демократије Бенеш чува љубоморно, јер је убеђен да се без ње не може ни дуго, а камо Ли трајно владати народом и управљати државом. Свуда се данас говори „о кризи демократије", па се чак стварају и читави покрети и идеологије против ње. Доиста, у овој општој светској кризи, политичкој, економској, религиозноЈ! и духовној кризи, уздрмане су све основе демократских установа, &а~л грандиозна идеја демократије није тиме доЕедена у питање. Она се, шта више све јаче продубљује и тек сад се добијају јасне контуре праве демократије. Ми до сад нисмо ни имали праве демократије, већ само демократске облике појединих државних и друштвених институција. Оне су променљиве и биће увек изложене сталним променама, јер су те институције као форме, прве изложене ударцу и пропасти нарочито данас после светског рата. Али велика идеја демократије надживеће данашњу светску кризу и иста ће бити продубљена и допуњена привредном демократијом, која ће у ствари бити садржај досадашње политичке демократије. „Форма без садржине је празна, садржина без форме је мртва", вели Кант. Тако исто је политичка демократија без привредне демократије била празна, те је због тога и наш друштвени поредак дошао до нестабилности. Пре рата је било доба политичке демократије, после рата отварају се видици привредне демомратије, и у колико је светска криза јачала у толико је јачала и идеја привредне демократије. Бенеш није схватио идеју демократије као нивелисање на ниже, већ као уздизање на више. То уздизање није само политичко, већ исто тако и економско, духовно и културно уздизање свију индивидуа и свију класа данашњега друштва. За Едуарда Бенеша је појам демократије скоро синоним појму културе. Култура и демократија нису нешто непроменљиво, неко чврсто и анорганско тело — фосил, већ живи органски процес који се стално мења и рајзвија и који своју снагу црпе из народних маса. Док су народне масе снажне, свеже, неисцрпне и за напредак и развиће способне, дотле ће и култура и демократија бити виталне и као органска бића у својим трансформацијама, непрестано ће се развијати ка све савр^ шенијем, пунијем и снажнијем облику. Сваки владавински облик, па и демократија, тежи за силом, да би помоћу исте учврстио своју егзистенцију. Али демократија, за разлику од осталих владавинских облика, извор силе тражи у народу, а истовремено не сматра силу као циљ, већ као срество. Власт и сила нису сама собом нека морална тековина, већ своје оправдање добијају постигнућем морал-

2