Opštinske novine

Нег, Оцоћољић, сећретар самоупраћног одељења Министар. ^нутр, дела Лична пензиЈа. и отпремнина градсКих слуЉбенић а

Када се градски службеници посматрају као позивни службеници код градова као носиоца јавне управе, у чије им© врше одређене послове јавно-правне природе, они се не разликују од државних службеника. Полазећи са тога становишта Закон о градским општинама у многоме је положај градских службеника изједначио са оним државних службеника. Али, у овоме погледу отишло се исувише далеко, па је изједначење вршено и тамо, где за то нема стварног разлога. Након једногодишње примене овога Закона у пракси већ се увиђају штетне последице оваквог схватања, што ћемо овде приказати на једном случају, који је решен у административном спору пред Државним саветом. Али пре него приступимо излагању конкретног случаја, размотримо одредбе којима Закон о градским општинама непосредно нормира службенички статус градских службеника. То је у првоме реду § 100, који одређује да се у градском статуту мора нормирати, којем звању и положају државног службеника одговара звање градског службеника, као и да плате и положајни додаци градских службеника не могу бити већи од оних, које уживају државни службеници одговарајућег положаја. Ако узмемо као базу оно што је битно у сличности положаја градског и државног службеника — вршење јавне службе — онда не можемо наћи оправдања за овакве прописе. Пре свега, веома је тешко, а у понеким случајевима скоро и немогуће, извршити поређење између градских ,и државних службеника. То се најбоље видело код доношења уредбе по § 159, услед чега се и одустало да се из централе ова материја подједнако нормира за све градове у целој земљи. Али не само то, него то поређење звања нема никаквог значаја за вршење јавне службе, као што за то не може бити од важности ни ограничење, да градски службеници не могу имати веће принадлежности од државних службеника.*) Напротив, да се обезбеди правил*) Закон о градским општинама истина говори о плати и положајним додацима, али је Уредбом о смањењу личних принадлежности државних и самоуправних

но функционисање јавне управе, имало је оправдања обезбедити минимум принадлежности градских службеника, а у погледу горње границе оставити градовима пуну слободу. Овако, градови су спутани у избору својих службеника, јер не могу у своју службу бољим принадлежностима привући квалитативно боље чиновништво. Ако се код доношења ових одредаба ишло на то, да се градске финансије заштите од великих финансијских издатака, заборавило се на овај други моменат, који је много важнијјји, јер се ради о успеху и просперитету градова и њихове делатности, што се може постићи савесним, исправним, агилним и стручним чиновништвом, коме је непосредно поверена градска егзекутива. Неоспорно је да се од градских службеника мора захтевати да и они испуњавају опште услове за пријем у службу, Који се тр|аже и за државне службенике, пошто су они претпоставка да лица која их испуњавају једино и могу вршити јавну службу. Исто тако и за градске службенике треба да важе идентични прописи о вршењу службених дужности, пошто су они ту да обезбеде нормално отправљање јавно-правних задатака, које подједнако врше и једни и други службеници. Не би се друго могло рећи ни за дисциплинске прописе, који су нормирани за државне службенике. Зато се не може спорити оправданост прописа § 104, према којима се одредбе за државне службенике о општим условима за пријем у службу, о вршењу службених дужности, о дисциплинској одговорности имају сходјно своме смислу примењивати и на градске службенике. Могло би се то исто рећи и за одредбе о престанку службе, које такође садржи § 104, када не би било тач. 16 § 104 и § 110 Закона о чиновнјицима, који у примени на градске службенике могу имати по њих веома тешке последице. Никакав интерес службе не захтева да се градски службеници ставе у толико зависан положај службеника од 17-1Х 1935 бр. 37420/1 стварно извршено потпуно ограничење да градски службеници могу имати у другим додацима веће принадлежности од државних службеника.