Opštinske novine

Стр. 110

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

тернационалист, проповедник етичке вредности милосрђа, КнежеЕић је један наш новозаветник када, противно старозаветнику РБегошу, осуђује рат. За њега : су и рат и рвака употреба физичке силе бестијалност: пуца тада танка кора цивилизације и јавља се животиша. Интернационалист, милосрдник, пацифист, Кнежевић је наш новозаветниК и по томе што је, крај свега свога духовног аристократизма, које је упадало и у ничеовску раздраженост, врло много социјалан. Осећа он бол сиротиње. Н>егош није нимало социјалан у томе смислу. Кнежевић је био осетљив човек, и у часовима када би му у души зациликтала а|тавистичка симпатија према сиротанима, Кнежевић, као свака истински осетљива природа, тражи реч која ће дати његовој социјалности апсолутни смисао. Кнежевић је написао: „Прогрес и цивилизацију раде гладни а уживају сити". То је једна његова заблуда, али је Кнежевић толико у себи трпео трагедију гладних да се сав предао својој заблуди. И написао је речи које би могле бити први став резолуције донете на конгресу свих мртвих и живта гладних људи. У атавизмима сељачког народа, духовни аристократ Кнежевић знао је добро сву доброту хлеба и карактеристично је да се једна од његових најлепших, најболнијих мисли односи на хлеб. „Проклетство човека да добије памети онда кад му не треба и леба кад зубе изгуби..." Божидар Кнежевић је новозаветник. „Заблуда ствара велико, трајно, топло" — каже он на једном месту. Оставимо на страну то, да заблуда никада није ни права величина ни трајна, јасно је да се Божидар Кнежевић често пута грчевито хватао за оне заблуде које је човечанству објавио Нови Завет. * У оквиру једнога кратког чланка ја не могу дубље улазити у ова два наша дубока човека. И Нзегош који је, прожет старрза-

смео жртвовати, и симболе нације и вере те нације, па чак и мртву мајку, — да се бар у томе часу побунио на угњетача и да је у борби с узурпатором и себе жртвовао. Овако, звер Кулин у последњем часу постаје благородан и виче да му је Иво дао доста.

ветништвом, свој велики дух поклонио једној елементарној истрази, чија крвава радост није застала пред убиством једнокрвне браће, — ни Божидар Кнежевић, који је свој растрзани али и племенити дух поклонио једном интернационализму, чија етика почива на начелима хришћанским, дали су, ипак, врло много својој раси. При свем: том, нова епоха кашеги душевног живота претстављаће напредак само уколико, поред култа онога што нашега старозаветника и нашега новозаветника чини тако знаменитим, буде победила свирепост, која везује очи чак и великом Н>егошевом духу, и заблуде, које су згревале Кнежевића, али и спутавале његову интелигенцију да разуме до краја људску душу. Н>егош је своје човечанство утопио у свој национализам; Кнежевић свој национализам у своје човечанство. Ако будућа епоха буде национализам очистила од свирепости, а интернационализам од свега онога што је учинило да Кнежевић пређе преко многих, и високо моралних и високо духовних, појава наше националне историје; — ако нова епоха буде толико способна да измири нашу нацију, која се џиновски бори да избаци из своје душе талог онога што нас је у прошлости, противно нашој вољи, навикавало на свирепости; — ако нова епоха измири нашу чудну, недокучиву нацију, чије биће није изворно склоно крвавој суровости, са човечанством, онда ће она дати, не заблуде, које тренутно греју, него истине што ће стално и све више ширити топлоту. Ми смо велика нација и ваља да што |пре дарујемо људски род нашим најбољим и нашим најдуховнијим, нашим Трећим Заветом. Духовни живот наше отаџбине, на чијем челу мора да стоји главни југословенски град, престоница Београд, све се више развија. Ми смо пред новим видицима и уверен сам да јније далеко час када ћемо објавити свету оно што ;'е непролазно и неизмерно у нашим душама. Наше руде су још под земљом, али доћи ће рудари. Ми тек имамо да кажемо своју реч човечанству. Нзегошев Стари Завет и Кнежевићев Нови Завет су снажна дела, узлети нашега духа, али не сме никада да поклецне наша вера у нашу још већу духовну будућност. У иаше човечанске нове видике.

\