Opštinske novine

13

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 645

одмах ред динамичног изгледа: нека буде. На први поглед то би значило пасивност, мирење са стањем ствари, али то није. Љубав, коју проповеда Грем Хау, не оставља да се ствари развиј.ају од себе: она се, чим акцептује: „нека буде", креће на свој узвишени посао. Узгред буди речено, врло је ингересантно да ове исте мисли и скоро исте речи налазимо и у Књизи о личном животу Хермана Кајзерлинга. ...Грем Хау говори о унутрашњој озрачености духа. Зар није било —каже Грем Хау —на уштрб спиритуалног осветљења кад је ово покушало да иде руку под руку с материјалним: прогресом. Ми живимо у доба које обилује продуктима, стварима спољним, али не у спиритуалној илиминацији. Прогрес у спољним стварима и у формама, прогрес у имању, у раду, води декаденцији ако се не појави унутрашња позитивна илиминација духа "оја доводи у равнотежу недовршени идеал... У својим анализама човека Грем Хау задржава се на најопаснијем типу егоиста. Овај тип развио се нарочито после рата. Морам имати! — основни је проблем, срж свих деликвентности. „Ја се питам да ли ми живимо у једном деликвентском друштву!" — узвикује енглески писац. „Ја немам", — „Ја хоћу" — ,;Ја немам што желим" — ,,Ја морам да имам што желим" — и тип, који се све више јавља у модерном животу, хоће, као што је већ истакао Грем Хау, хоће одмах, и пошто пото, да има. Данас је, уистини, завладала многима нестрпљивост. По толиким људима и толиким појавама сизофренично је ово доба у коме живимо. Журе се људи, неће да дурашним и систематским радом, издржавајући борбе које живљење у друштву намеће, дођу било до богаства било до положаја и славе. Зато и француски савремени писци и моралисти, нарочито д' Ормесон, истичу, да су данашњем времену најпотребније две врлине: етрпљивост и издржљивост. Многи од послератних деликвената — и то је жалосно за данашње друштво — успевају да буду на површини друштва. Са тих разлога Је тако тешка криза савременог времена, Мени је жао што Грем није до краја простудирао овај тип. Он је сав у злочину и, терајући злочин до патолошког, он је сав у друштвеним конвенцијама. Уме да буде садик у својој околини. Он, ко;и пузи пред моћним, не зна меру у црпењу физичке и духовне снаге оних Који су под његовом влашћу. При том, он уме и да буде лажно милосрдан, Зна и да се заплаче. Дира до суза његову физиологију зла каква потресна сцена, али те сузе су, уствари, једно олакшање. Пошто се исплаче, његово зло постаје још упорније. Његове сузне жљезделуче покојипут сузе над туђом невољом, али тојекрајњи проблем физиологије зла овога типа — татуђа невоља, којага је расузила, уистовре-

ме је и нешто што је ван стварности. Као да је гледа у позоришту. Овај тип има нечег од жене и инфантилног. То је тајна његовог ружног бића. Ако му неко треба, он се инстинктивно начини наиван и очаран оним који му треба. Ко ће ући у вирове зла овога типа, који зна и да се нежно застиди пред онима од којих очекује подршку? Зато је наш народ и казао генијалну реченицу: ,,Ко га не зна, скупо би га платио". И због тога желим, да, насупрот ма и најблеђим веровањима у поправку рђавих, поново подвучем моје мишљење. Једно друштво је напредно само уколико њиме позитивне силе владају. Оне дају маха способним, и морално и духовно способним, и друштво треба да херојски нема срца за све оне који у својим анималним саможивостима и у својим к^укавичлуцима на један бестидан начин немају срца за праве људс, за њихове духовне и моралне напоре. Сви они, који долазе из негативности фамилије, морају осетити да је мач позитивности друштва оштар и очишћен од сваке слабости пред њиховим женским мажењима и пред њиховим лажним срамежљивостима, којима покривају своја рошава лица њихов садизам, њихова похлепност и њихова бездушна експлоатација туђих физичких и духовних енергија. Ако усвојимо гледиште, да је воља детерминисана, онда се тешко може наћи једно оправдање казне као одмазде, бар са гледишта које би одговарало начелима правним. Исто тако, онда није нимало лак посао казни придати васпитни циљ. При свем том, друштво, једно здраво друштво располаже многим сретствима да опасне учини безопасним. И друштво мора брзо приступити послу, јер се зло невероватном брзином шири, Рђавима не треба веровати ни ка^ се Богу моле ни кад, деле милостињу. Штета је што се Грем Хау није задржао дуже на послератним богаташима. Кајзерлинг је у својој, већ поменутој, Књизи о личном животу навео мишљење Леополда Циглера, Духовит и оштар посматрач Циглер је дао потстрека Кајзерлинговом посматрању. Стари, предратни богаташи су очајне тврдице, а послератни богаташи беху само у почетку дарежљиви. Они послератни богаташи, који су успели да сачувају своја блага, постали су, као и предратни, Харпагони. И ти Харпагони дреше кесе само кад та њихова доброчинства доприносе њиховом још већем богаћењу. Овом мишљењу могла би се додати још једна опаска. Ненавикнути на новац, послератни богаташи су, бар у почетку, бацањем новца олакшавали новчани терет који су на своја доратна просјаштва натоваривали. Осим тога, сви ти криминални типови бивали су издашни и онда када је требало покрити злочине који у једном 1 нормалном друштву повлаче строге казне.