Opštinske novine

Стр. 672

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ђене даљих напора и патњи. А са највећом племенитошћу одбио је генералов предлог да се сам превезе бродом у Драч. „Не, — рекао је Регент, који се у несрећи држао тако витешки и показивао толико душевне величине, — ја нећу да оставим своје војнике. Ићи ћу сувим, с њима, иако ми није сасвим добро и ма шта ми ое догодило". И тако је исцрпена српска војска морала учинити још један огроман напор и по бедним албанским путевима и стазама довући се до Драча. На Крфу су одмах одвајани болесни и изнемогли и слани на Видо, острво смрти. „Јадни Срби, излазили су из чамца придриаавани од морнара или шаоера, пели ое тешко уз брдо, подупирујући се пушкама, и најзад ое сурвавали потпуно исцрпени, готово бесвесни. Смрт је косила сваког дана велики број и како ое нису могли сахрашивати у тој сувише каменитој земљи, лешеви су спуштани с једне мале стене на песковиту обалу, одакле су их товарили на чамце болничког брода „Светог Франсоа од Асиза". Потом их је брод односио и потапао усред матице канала између Крфа и Албаније". А Крф је убрзо био пун животне снаге. Подигнути су логори, да их је било задовољство видети. Превијалишта, опоравилишта и болнице подигнуте су на свим странама. Аутомобилски материјал, пољске пекар нице разноврсне намирнице, оружје, одело, рубље, обућа и шатори почели су навелико стизати. Када ое Регент Александар 17 априла 1916 вратио из Француске, „на Еспланади је извршио смотру одреда пешадије, артилерије и коњице, обучене у нове униформе као небо плаве боје, здраве, добро наоружане, опремљене од пете до главе француским телећацима. Трупе су дочекале свога младог шефа с љубазним осмехом. Утисак код свих присутних био је одличан. Г. Боп, који се вратио на Крф, писао је

у једном извештају Ке д' Орсеју: „Тако брз и потпун преображај личи на чудо". Када је донесена одлука, да се етвори независна српска војска, која ће у великим јединицама, са својим шефовима, доћи на терен и одатле наставити борбу, почео је и превоз српских трупа са Крфа у Солун. Тиме се углавном завршио срећно и генералов задатак. Описујући своје последње часове на Крфу, генерал де Мондезир се са дужним поштовањем оећа и опроштајне аудијенције код Регента Александра. „Принц ме је засуо љубазношћу, предао ми је своју слику са ласкавом посветом, командирски крст Карађорђеве звезде и орден Белог орла првог степена, оба ова одличја са мачевима"... Ове успомене и ратне слике нису само суха набрајања појединих ратних догађаја но живо и занимљиво приповедање несумњивих историјских чињеница, проткано интересантним анегдотама из српског избегличког живота, зачињено ведрим галским хумором и писано лаким стилом. Збирка важних историјских чишеница, дата са толико ауторитета и искрености, овај део ратних мемоара уваженог генерала Пиарона де Мондезира представља најбоље написану и једину документовану књигу о повлачењу српске војске и народа преко Албаније. Стога „Албанска Голгота" нема интереса само за сваког нашег ратника и војника но ће свакако побудити живље интереоовање и осталих наших друштвених редова, нарочито наших будућих нараштаја, као живи пример колико жртава су принели садашњи нараштаји на олтар народног ослобођења и уједињења и колики је њихов удео у изградњи наше велике и снажне југословенске државе. Владимир Ђ. Бабић