Opštinske novine

Стр. 572

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

мене да многа градска насеља која потпадају под закон о општинама не улазе у Савез градова, ми држимо да нема никакве сметње да Савез градова своју организацију реформише и да у њу прими и таква градска насеља која формално нису градске општине. Предлог града Петровграда (из анкете Савеза градова), за допуну § 3 у томе да границе града имају бити топографски нацртане и описане у статуту држимо да се не би могао прихватити. По закону о катастру земљишна градска општина сачињава једну или више катастарских општина и границе града претстављене су у катастарским оператима. Ако 6и се прихватила предложена допуна, било би сумњиво, шта би се узело за базу решавања евентуалних спорова око границе града и какав би правни значај имаЛа топографска граница нацртана у статуту. Данашња стилизација § 3 допушта да се у грацски статут унесе топографски нацрт градских граница и да се оне опитпу, али за решавање евентуалних спорова то не*1е правити никакву сметњу. По Закону о општинама за Краљевину Србију спорове око граница између општина решавао је избрани суд. Али треба знати да су ти спорови веома ретко били само спорови о територијалној надлежности општина, Они су готово увек били спорови око заједничке испаше или шуме, дакле, својински епорови, који иначе спадају у надлежност редовних судова. Ради убрзања поступка ове спорове је привремено решавала управна власт, а дефинитивно избрани суд. Међутим 1 , у § 4 говори се само о споровима докле се простире територијална надлежност града. То је по својој природи посао државне управе, и отуда, ако између града и суседне општине не до"ђе до споразума, спор треба да решава управна власт, а не избрани суд. Стога ми држимо да нема оправдања предлог да се б 4 мења и решавање спорова о границама пренесе у надлежност избраног суда. Када је § б нормирано да се промена градске области одвајањем или додавањем појединих насељених делова може вршити путем закона, онда предложена измена да се те промене могу извршити само по жељи града, нема практичног значаја. Законом се могу регулисати сви правни односи без пристанка интересената, па и онај који се односи на градску област. Не би се такво ограничење за доцнијег законодавца могло поставити у обичноад закону, а и када би у Уставу постојало, не би имало великог значаја с обзиром на то да код нас не постоји суд за оцену о уставнрсти закона. Таква одредба имала би смисла само за прелазно доба, где је решавање овога питања препуштено управној власти (§ 144). Али пошто рок из тога прелазног наређења кроз неколико месеци већ истиче, то питање није више актуелно. Гарантија да ће се у пи-

тању измене градске области радити саобразно интересима и града и суседних општина, налази се управо у томе, што је решавање о тим изменама резервисано за законодавну власт. Неумесан је предлог Савеза градова за измену овог параграфа, јер он предвиђа доношење закона о припајању суседних општина када постоји сагласност града и суседне општине, док у случају када суседна општина на то не пристаје, одлучивање преноси на управну власт. Ако се Савез градова руководио мотивима заштите градске аутономије, он није смео заборавити на аутономију општине и потчинити њене интересе својим прохтевима. По нашем мишљењу, могло би се поступити обратно предлогу Савеза, да се решавање о промени градске области препусти управној власти, када на то пристају све заинтересоване општине, а да је у сваком другом случају потребан закон, јер би тада стварно били заштићени обострани интереси. Предложена измена § 7 не садржи ништа ново што већ није садржано у томе параграфу, осим одредбе да споразум између општина одобрава Министар унутрашњих послова и да се промене у земљишним и другим књигама врше без наплате таксе. Када је споразум између општина постигнут, он важи и без одобрења Министровог, па стога оно уопште није потребно. Питање пак тумачења пресуда избраног суда на начин како се предлаже у измени противи се важећим процесним одредбама. Једино би се могао прихватити 'предлог о ослобођењу плаћања таксе за промене у земљишним и другим јавним књигама, ма да строго узев за ово није зес1е8 таГепае у закону о градским општинама, већ у закону о таксама. Предложени § 7-а (са седнице пословног одбора Савеза градова, јуна 1934 год. у Београду) садржи у првом и другом ставу материју коју нормира став 2 § 6. Држимо да је садашња стилизација боља, јер даје више аутономије граду, пошто одлучивање о томе препушта градском већу а само за прелазно доба, до одлуке градскога већа, даје овлашћење надзорној власти да привоемено одлучи о важењу меснога права на подручју припојених делова. Други и трећи став предложеног параграфа од стране анкете Савеза градова јоправдани су, јер у том погледу сада постоји у закону празнина. Истина, тумачењем се мора извести за чланове општине који су стално настањени на припојеном подручју да постају чланови градске општине, али је оно и сувише натегнуто и екстензивно, тако да је то неопходно потребно изречно нормирати у закону. Исто тако се не могу оставити у неизвесности службеници припојене општине. И ту је Савез градова у пуном праву. Ми смо већ имали у пракси случај службеника општина које су прво биле припојене граду Београду, па потом поново успостављене као са-