Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 573

мосталне општине. Један од таквих службеника, који је имао преко тридесет година службе и био стекао право скоро на пуну пензију по прописима о општинским службеницима, када је општина у којој је он био бележник припојена Београду постао је службеник града Београда, али, када је ова општина поново одвојена као самостална, он је доживао да га градско веће града Београда отпусти из службе, јер његова ранија општина није хтела понова да га прим^и у службу. Ово се могло догодити само због тога, што у Закону о градским општинама није било прописа, који би гарантовали законито стечена права службеника. Зато би безусловно требало прихватити предлог Савеза градова да се у овом погледу законска празнина допуни. Само би ту требало још нормирати и право града да му се из бановинског пензионог фонда исплате улози, које је у њега улагао службеник кога град прима. Сарез градова тражио је и изМену § 10 З.о г.о. Али ако се схвати прави смисао взжећег § 10 Закона, видеће се да ни данас није градовима забрањена употреба њихових историјских грбова. По тој одредби град мора на званичним актима стављати печат у форми која је ту прописана поред потписа овлашћеног органа. Осим тога тај пропис нема други смисао, па ни онај да је градовима забрањено да на својим објектима (зградама, колима, хартији, која се за званична акта употребљава итд.) има свој историјски грб. Доказ за то ]'е чињеница, да су ти грбови и данас у употреби код свих градова и да им то нико не з!абрањује. Не видимо да би било потребно да се изречно у закону то право статуира, д.а би градови своје грбове могли употребљавати. Иста ситуација била би и са градским заставама, када не би било забране коју садржи Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја. У томе погледу ми држимо да би се то могло решити изменом ове забране, а не да се у Закону о градским општинама то нормира као посебно право града. II. Када је реч о чланству (завичајности), о коме говори II глава Закона о градским општинама, мора се имати на уму да ова материја треба безусловно подједнако да је нормирана и у закону о општинама и у закону о градским општинама, јер би се иначе могло доспети у немогуће правне ситуације, нарочито код појављених спорова о чланству, тако да они уопште не би могли бити решени. Свака измена у тој глави Закона о градским општинама нужно повлачи и измену у односној глави Закона о општинама. Овде морамо напоменути да Закон о градским општинама садржи неколико одредаба у овој глави, које не налазимо у закону о општинама, али пошто је у том погледу тамо празнина, мора се узети да те одредбе важе и за остале општине

које не потпадају под овај закон. Тако, на пример, одредба да удата државна службеница следи у чланству свога мужа важи за све општине, а такође и одредба из § 13, последњи став, да нико не може бити избрисан из списка чланова једне општине док не буде унесен у списак чланова друге општине. У предлогу Савеза градова инсистира се нарочито на измени става 4 § 13 закона о општинама, који говори о аутоматском стицању чланства. Сви разлози за то своде се на бојазан, да ће због великог прилива чланова путем аутоматског стицања чланства градови бити оптерећени великим издацима за издржавање својих сиротих чланова, јер ће на тај начин чланство у већини случајева стицати неквалификовани радници сиромашног стања, Предлаже се, или да се продужи рок за стицање чланства на 15 односно 20 година, или да се оно услови могућношћу издржавања себе и своје породице. Противу ове измене ми смо напред већ навели један разлог — идентична одредба у закону о општинама, Овоме морамо додати још једну напомену. Према садашњој стилизацији § 13 нема разлога за бојазан коју градови истичу. Обавеза градских општина за издржавање својих сиромашних чланова знатно је ослабљена у овоме параграФУ' Ј е Р Ј е она ограничена величином кредита који су у буџету предвиђени у ту сврху. Додавањем речеиице ,,у границама одобрених кредита' г , коју не сусрећемо у односном параграфу у закону о општинама, право које се ту признаје сиромашним члановима градске општине толико је ограничено, да се скоро може рећи како га и нема, пошто његово остварење зависи од тога, хоће ли уОпште и колики кредит градско веће у ту сврху унети у градски буџет, Имајући у виду социјалне моменте, ми би смо пре били зато да се из § 18 изостави реченица ,,у границама одобрених кредита", него ли да се мења § 13, како Савез градова предлаже. Предложена допуна § 14 (предлог Новог Сада) изгледа нам да потиче из недовољног разумевања овог прописа. У овом параграфу нормира се само стварна надлежност: када је настао спор између града и једне општине о чланству некога лица, онда у првом степену одлуку доноси бан. Који од банова је ториторијално надлежан да такав спор реши, нормирано је у закону о општем управном поступку и стога Закон о градским општинама за то не мора да садржи никаквих одредаба. Ако је у питању спор између једног лица и града о чланству, онда га решава у првом степену град а у другом бан као надзорна власт. Према овоме, дјржимо, да нема оправдања предложена допуна овог параграфа. III Трећа глава Закона о градским општинама, доследно важећем политичком схватању, говори о органима градске општине који

4