Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 727

слободе човека и његове материјалне независности. Либерализам је слободно, нерегулисано стање цривредног функционисања, привредна демократија је органско развиће привредног живота у интересу заједнице и свију њених чланова. У данашњем привредном систему, као што смо и раније истакли, човек је постао сретство, у систему привре'дне демократије човек би постао циљ. Привредна демократија је нормативног карактера, где државанормира, или како се обично каже диригује привредни живот, на супрот либералистичком систему у коме је држава само мирни посматрач привредних односа. Тако исто привредна демократија није идентична са појмом социјализма, а још мање са марксизмом, али је јасно, да путем еволуције, органским рашћењем и развијањем, привредна демократија може одвести ка социјалистичком — привредном и социјалном — уређењу друштва, Бенеш је као социјалиста за привредну демократију, али су и многи марксисти реформистичког правца заступници и проповедници иде;е привредне демократије. Ми смо раније истакли да привредна демократија није марксистичког порехла, Она је добила своје порекло из Ласалове идеје о задружном покрету, а нарочито из енглеског социјализма (од Фабијанаца). У данашњем капиталистичком систему влада на политичком пољу политичка демократија, али у привредном животу имамо још увек владавину пуне аутократије.. Са увођењем привредне демократије на место привредне аутократије добили бисмо прави хармоничан систем демократизма. У своме ?говору, који је одржао чехословачким Немцима, Бенеш је изнео своје погледе о проблемима што их је Светски рат наметнуо модерном човеку. Пре свију морају се, но мишљењу Бенешовом, решити следећи проблеми: 1) проблем демократије, или проблем политичке слободе и грађанске једнакости; 2) проблем слободе и једнакости на националном Еољу, као што је средњи век ово учинио са религиозним проблемом и најзад 3) Шроблем једнакости и правичности на социјалном и п\ривредном пољу у облику борбе за социјализам и нову привредну улогу државе. Бенеш сматра да је рат ова три главна проблема решио с1е {ас1о у позитивном смислу. Политичка демократија је победила у већини држава, принцип националности је такође однео победу, јер 1 је ослободио и последње остатке потчињених народа и најзад принцип привредне и социјалне правде у Европи и у целом свету, креће се непрестано ,,у лево према социјализму и државном социјализирању. Исту појаву имамо чак и у оним државама, као у Италији и Немачкој где је соци-

шлизам као политичка партија уништен. г ) Из тих разлога, због тих дубоких преображаја, који су дошли као последица великог Светског рата, Масарик и Бенеш су тај рат назвали великим, до сада највећом, светском револуцијом у историји човечанства. После рата дошли су свуда, у свима народима демократски, чак делимично и социјалистички режими до утицаја и власти. Најзад је тај „покрет у лево" дошао до стагнације и појавила се реакција, Свуда се говори о кризи демократије, над Европом су се надвили мутни и црни облаци, и изгледа нам као да је дошао сумрак Европе. Наступила је заблуделост у срцима и мислима људи, заблуделост влада у политичким режимима и у привредној пракси, а морална дезоријентација је потпуна у овом послератном развићу модерног друштва. Масарик о тој свеопштој кризи вели следеће: „Криза модерног човека је општа, то је криза целокупног човека, целокупног духовног човека: цео модерни живот, све установе, погледи на свет и живот захтевају ревизију. Унутарња неприбраност, расцепканост модерног човека и његовог живота, расцепканост и растројеност друштва и општа духовна анархија, борба између садашњости и прошлости, деце и очева, распра цркве са науком 1 , философијом, уметношћу и државом ирожимају целокупну модерну културу. Сваки тражи мир у својој души — како и где ћемо га наћи? У тежњи за духовном слободом, многи су упали у екстремни индивидуализам и субјективизам, а отуда долази духовна и морална усамљеност; многи су се предали материјализму и механизму; можда сви ми једнострано негујемо интелектуализам, а заборавили смо на хармонично одгајивање свију душевних и телесних снага и способности; против цркве и религије многи су се задовољили скепсом и негацијом, а држе се револуционарног политиканства; мада су били убеђени, да трајна друштвена организација није могућна без хармоније барем најважнијих погледа на живот и свет, бунили су се људи против црквеног васпитања, али су постали робови партија, групица и фракција, говорити или шта више захтевати моралност и морално васпитање би оглашено за стереотипно морализирање, а веровање и религиозан живот осуђено као празноверје. Немир, незадовољство, скепса, замореност, који долазе због раетројства, песимизма, срџбе, очајања, свршавају се жељом за самоубиством, милитаризмом, ратом — то су тамне стране модерног живота, модерног човека — надчовека. „Стање после рата убедило је многе, да је Европа, цивилизовани народи, у декаденцији и коначним пропадањем обузета. Пре рата објавили су пангерманисти пропаст романских народа, нарочито Француза, сад признају Ј ) Бг. Е. Вепез: КеЈе ап Ље Оеи1бсћеп т с1ег СбК Ргаћа 1935. 5. 15/16.

7*