Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 729

Масарика најзад су ме довели до тог, да и према религиозном проблему заузмем позитивно становиште. И тако сам се пробио до чврстих проблема на религију и за религију, при чему сам усвојио веру у§иманентну телеологију и провиђење судбине." Чим је Бенеш примио Масарикову философију хуманизма (и ако не потпуно), његово се биће преобразило, он је одмах осетио у себи оног, интелектуализмом успаваног човека. Његов унутарњи религиозни живот се пробудио. Живот и животно искуство су даље чинили своје. Бенеш је јасно видео свој однос према Богу — то је религија, и свој однос према људима — то је морал, етика. Христова наука садржи у себи оба ова елемента: љубав према Богу и љубав према своме ближњем. Бенеш се раније није слатао са Масариком у питању вере, данас он стоји са Масариком на истом гледишту у том питању. Његова философија је дуалистичка. Они су и у томе прави претставници свога народа. Чешки народ је кроз векове водио борбу са званичном црквом, која је у ствари била политички инструмент Хапсбуршке моранхије за угњетавање, потчињавање и германизирање покорених народа. Али то није антирелигиозност Чешког народа, као што се то хоће обично да претстави. Тај народ је имао Јана Хуса (1369—1415 г.), који је у љубави према Богу и за љубав своме народу, дао свој живот на ломачи. Масарик је казао да историја човечанства има мало карактера: Христос је највећи карактер људског рода, Хус је други светао пример карактерности, па онда можда и Сократ. Хус и његови ученици дали су снакног импулса зз духовно, религиозно и национално развиће Чешког народа. Јан Амос Коменски „овај последњи владика заједнице „Чешког братства", учио је, да је дубока морална и религиозна реформа немогућа без светлости образовања и бржиљивог васпитања. Студирање чешке историје и ових великих синова чешког народа, Бенешу је већ довољно био осветљен пут за даље његово морално и интелектуално уздизање. Како је даље ишло његово развиће пустићемо самог Бенеша да нам каже: „Бергсон ми је много помагао. Са усхићењем сам гутао његову критику ноетичког рационализма. Он ме је освестио да схватим домашај супротности између разума и осећања. Бергсонизам и прагматизам као системе одмах сам одлучно одбацио. Интуитивизам ми је послужио као повод, да упоредим оба ова правца једно с другим и да тражим одговарајућу синтезу. Његово (т.ј. Бергсоновог интуитивизма) одбијање модерне интелектуалне културе, његово наглашавање инстинкта и осећања, одакле произилази наклонос.т према свему уметничком, даље однос интуитивизма према уметности уопште, створили су ми добар коректив према претераном рационализму. Ова реакција мро-

тив интелектуализирања живота и иишљења добро ми је дошла. Модерна техника, индустријализирање, механизирање производње и сваког рада, тајлоризам и све сличне појаве бејаху ми доказ за екстремно интелектуалистичку културу. У борби да постигнем правилно гледиште на свет, сударио сам се са њима као са претераношћу и изопаченошћу, којима се мора супротставити једна права философска синтеза са строгом кригиком." 1 ) Сви ови правци и проблеми изазвали су у Бенешу контраст, који постоји између интелектуалистичког Запада и интуитивистичког и мистичног Истока. Из ових екстрема источне и западне културе Бенеш је извео своју синтезу, која има да нам да хармоничног модерног човека. Бенеш је студирао најзначајније претставнике филосфије, историје, права и политике, као што су: Хобес, Лок, Монтескије, Русо и Волтер, енциклопедисте, Јума, Канта, Лесинга, Хердера, Миља, теоретичаре америчке уставности следбенике велике француске револуције и целокупну школу модерног социјализма. Из ових разноврсних философских, економских, правних, социолошких и политичких праваца произашла је снажна личност др. Едуарда Бенеша и његовог система критичног идеализма. Тако је Бенеш дошао до своје унутарње равнотеже, а у исто време дао нам је један свој систем рада и размишљања, који нам може послужити као путоказ кроз живот. У данашњој тешкој кризи, коју човечанство преживљује Масарик и Бенеш нам могу послужити као духовни вођи да не залутамо. Они нас опомињу да ћемо ову духовну кризу моћи савладати само религијом, правом вером која веје из Христове науке и још више из Христовог живота. Унутарњи религиозни осећај душе, кога ми обично изражавамо љубављу према Богу и Човеку, уздиже нас над обичном свакидашњицом и даје нам импулса, да са уздањем у Бога верујемо у човека — ближњега свога — и да тог човека, тога „пониженог и увређеног човека", како га је Достојевски назвао, подигнемо на виши ступањ моралности, образовања, васпитања и просвећености, те да би смо добили правог новог културног човека. Збиља Маркс је био у праву када је рекао, да би тек тада отпочела историја Човечанства. За сад преживљујемо преисторијско доба људског рода. Маркс је посве у неправу када је рекао да је хришћанство религија за робове. Пре би се могло рећи да је оно религија робова, јер је прогласило сва људска бића за једнака. Оно је прво прокламовало узвишени принцип правне и социјалне једнакости. У њему би се могао потражити извор данашње модерне демократије и социјализма. Адолф Вебер немачки професор националне економије

] ) Е. Вепеа: Ааи{б4апс1 е!с. 5. 8.