Opštinske novine

Стр. 734

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Веран јеврејској легенди о васкрсу тела, Мигуел де Унамуно проповеда у основи немогућност, да ми у надчулни свет можемо продрети нашим чулима. Мигуел де Унамуно саставио је једну религиозну филозофију која на све начине тежи да докаже апсолутни реалитет тела. Није успео, али он, коме је средњевековна мрачна вера светлост и коме је Иниго де Лојола велики спасилац ге, по њему, узвишење средњевековне вере, а мрачни Саванарола италијански кихот Кватрочента; он који, величајући Лојолу, осуђује Ренесансу, нашао је потврде у ексцесима данашњег братоубилачког рата што бесни у не-

срећној Шпанији. Теорија о апсолутности тела триумфује у братоубилачком рату. Ексцеси шпанског грађанског рата ваде мртва тела из гробова и та мртва тела злостављају као да у њима још живе људи. И у ноћима Шпаније лута и данас Јованка од Арагоније, с телом свога мужа. И верује Јованка Луда и данас оном истом вером из XVI века, да ће леш устати и опет њу миловати. И тамо где се тако верује, разумљиво је што се стрељају извађени мртви и египатске мумије. Злочиначки методи и лудило шпанског ка]инства дали су наказне потврде неодрживој религиозној филозофији Мигуела де Унамуна, човека од духа али и од инквизиционих наслеђа.

Гледиште Хермана Кајзерлинга на душу

У своме недавно објављеном делу Књига о личном животу Херман Кајзерлинг пружа квинтесенцу целе своје филозофије. У уводу каже, да је интелект дао све што је могао. Рационалисти XVIII и интелектуалци XIX века завршили су фазу интелекта. Даље ићи, значи пропаст. Сада ваља сав акцент ударити на душевно-духовно. Дело Кајзерлингово говори о души човековој, о најинтимнијем у човеку, што ће рећи: најслободнијем. Он изрично вели: „Догађаји последњих деценија показали су да интелектуалан човек даље не може напредовати и да је онај, који у наше дане изгледа напредан у смислу 18 и 19 века, уствари, назадан. Као свака историска етапа, тако и развитак 18 и 19 века беше једностран: морална и спиритуална страна човекова остала је изван процеса и напретка. И пошто се то. преко ехрептеп1 :ит сгисја-а, у светском рату потпуно обелоданило, најзад се признало да је задаћа данашњег времена: уздићи дух. Кајзерлинг наставља: „Много више него у почетку наше ере, актуелна је реч Христова: шта би помогло човеку кад би добио цео свет а изгубио душу? Познавалац рзлигија, Кајзерлинг придаје прворедни значај хришћанској. Онкаже: Акцент важности Христове науке не треба ставити на религиозно догматично, већ на душевно. По Кајзерлингу, Христос је највише уздигао човечију душу. Христова наука је епохална зато што учи о безграничној вредности сваке човечије душе. Христова заповест: Љуби ближњега као себе самога. значи: волети сваког као јединку. Ову мисао развија и Мигуел де Унамуно. Шпански религиозни филозоф пише, да је хришћанство нешто индивидуално, а да је зато оно у свакоме од нас. И Унамуно и Кајзерлинг, ипак, не могу да нас убеде у потпуну тачност тврђења. Хришћанска сапатња често је осећање које извире из телесног. Она је више пута само једна трансформација чулности. Осим тога, колективност у хришћанској религији неоспорна је. Маколико Кајзерлинг говорио о јединки, хри-

шћанска религија учи једнакост, нивелацију: свисуљуди Божија деца, и међу њима не треба и не сме бити разлике. Уосталом, Унамунова реч, да је хришћанство у свакоме од нас, није ништа друго него посредно тврђење, да је хришћанска религија колективистичка. Хришћански оријентисан, Херман Кајзерлинг се обара на американизам и бољшевизам, сматрајући, уосталом с много разлога, да су они обездушили човека. Кајзерлинг анализује брак, фамилију, душу и унутрашњу слободу, а увек истиче душевно-духовно за разлику од интелектуалног. Он сматра да је фамилија, ако је само крвна веза, страховито негативна. Кајзерлинг је ту, сигурно, писац великог стила. Физиологија фамилије, или накази или, уопште, поништавадушу својих чланова. Крвна, телесна фамилија убија сваки смисао за лепо и узвишено. Таква фамилија је, уистини, извор неправде. Само се фамилија, која кроз душевно-духовно побеђује физиолошко, диже до правде. Одељак о души је најзнаменитији у Кајзерлинговом делу. Душа човекова је, по њему, организам емоција и раван за себе. (Евепе 1иг 51сћ). Прави душевни живот је лични. Тај живот се не може развијати на форуму, већ у атријуму. Колективном у човеку није својствена воља, а душа као таква може да расте и може да се оазвија где је само она, и то са својим искључивим нормама потврђивања. Иако је душа у човеку најслободнија, она је у исто време област интимнонога, затвореног, нежног, срамежљивог, а особито лако повредљивог. Душа не подноси обелодањивање и јавност. Као што је то недавно учинио француски писац Шадурн, и Кајзерлинг наводи Кину. И то стару Кину, ону која се држи свих традиција и у којој душа, са свима својим отменостима, живи, остајући увек верна себи. По Кајзерлингу, до личне душе не продире никакво образовање. Развијајући своју мисао о души, Кајзерлинг истиче, да је и душа најокорелијег зло-