Opštinske novine
8*
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 735
чинца лако повредљива. Иако се на шу нахватала дебела кора, ипак, је и она више осетљива него што се то обично мисли. Најосетљивија је дечија дугиа. На њој се није ни почела да хвата скрама зла. Зато треба пазити на дечију душу. Повреда дечије душе је злочин, и ова повреда, по Кајзерлингу, може да поремети ток душевног живота у правцу потискивања човека, човечности. Узгред буди речено, Кајзерлинг с наивнијим идеализмом гледа на дечију душу, заборављајући да постоји наслеђивање и рђавих нагона. Осим тога, ако и окорели злочинац има душу, онда из оне дечије душе, која је рођена као добра, не може бити изгнан човек. Кајзерлинг уздиже душу и неподаштава тело. Све што је биолошко у човеку и што везује његову душу за земљу, све што је телесно, Кајзерлинг назива ганом. Њу спомиње и Унамуно. У Агонији Хришћанства, а у одељку Мужественост вере, шпански мислилац тврди да је гана, вероватно, гермин германског порекла и да се њиме обележава све што је ниже, телесно. Гана је као жеља, ћуд, апетит и пожуда, а првенсгвено склоност нераду. Дух и душа човекова су сасвим од гане независни. Кајзерлинг сматра да су дух и душа најдинамичнији. Другим речи.ма: човек треба да своје духовно и душевно биће стално развија. Он ваља да је стално у напрегнутости (аншпанунгу), како Кајзерлинг каже. И тај аншпанунг најинтимни.ег бића завршује се само смрћу. Ту Кајзерлинг истиче преимућства Христове религије над осталим религијама. Док су религије и филозофије старе Кине и Индије више патичне, дотле је душа хришћанска у етосу. Кајзерлинг тврди, да је хришћанска душа много више витална и динамична. Душа не би могла живети ни усавршити се без бола и борбе. Зато су бол и борба потребнији човеку него радост. У одељку о болу, Кајзерлинг вели: сваки живот испуњен је болом. На болу душа почиње свој живот. Херман Кајзерлинг је у култу Шпаније. Овај свој култ исказује он и у делу Спектрум Европе и у Књизи о личном животу, и није чудо што је Кајзерлинг тако много под сугестијом Мигуела де Унамуна. Уистини, Кајзерлингова химна болу изгледа парафраза класичне стилизације шпанског мислиоца. У Трагици животног осећања Унамуно каже: ,,Бол је подлога живота, корен субјективног, пошто се само у болу постаје субјект. Бол је општи. Он је божанска крв света у свима његовим судовима. Да ли је оно, што ми називамо вољом, нешто друго од бола?" Узгред буди речено, у нашој филозофској књижевности написао је, исто тако снажне стилизације о болу Божидар Кнежевић. Растрзана, растројена филозофија нашега Кнежевића, такође, говори о болу који је пробудио душу... Као ни Унамуно, ни Кајзерлинг се не преда-
је фаталности. Прави, изнутра слободни човек узима све што му живот споља доноси, али не у смислу фаталног, већ борбе, усавршавања. Изнутра слободни човек иде поносно својим путем. Он се бори до кончине своје и никад се не одмара. У сталној је борби, у непрестаној динамици. Прави човек носи у себи своју унутрашњу одговорност и ризико. Шта је, по Кајзерлингу, унутрашња одговорност и ризико? То је савест, и она је регулатор целог човечијег живота... Узгред буди речено, Кајзерлингово размишљање о души и о унутрашњој одговорности налази донекле потврде у нашој народној поезији. Она, такође, осећа, зна, да је душа организам емоција. Кајзерлинг говори да, ни по коју цену, не треба изгубити душу, анашнарод знадајенајстрашније што се једном човеку може да деси ако једном изгуби душу. Наш народни песник у грандиозној поеми правде, Урош и Мрњавчевићи, открива истину, да је човек тек онда човек ако има снаге да понесе унутрашњу одговорност. Народни песник цени вредност душе до те мере да мајка, која је свим својим егоизмом упућена да воли живот свога детета поштопото, па и по цењу његове душе; јест, народни песник се, у песми Урош и Мрњавчевићи, узвисио до те висине душе, да мајка Јевросима убризгава своме Јединцу вечне речи праве, истинске душе људске и божанске правде: Немој сине изгубити душе, боље ти је изгубити главе него своју огријешити душу. И зар Марко Краљевић, који, вођен унутрашњом одговорношћу, прелази смело преко свих опасности; зар тај наш херој, који код цркве Самодреже израшћује у судију што с титанском храброшћу, која гази све ругобе и сва обневидела властољубља, суди по књигама историје, староставним, и по Богу; зар тај народни херој, народно дете и народни судија, чији мужествени морал не зна за крвне везе, за фамилијарну физиологију, која би хтела да га учини неправедним; зар тај Марко Краљевић, који је у песми Урош и Мрњавчевићи један полубог, чија унутрашња одговорност прелази преко свих крвних и спољних препрека, не одговара највишим етичким нормама? ■* Херман Кајзерлинг не престаје да велича динамику душе. Леност, која пушта телу на вољу, уништава душу. Зато је леност нешто најнегативније. Кајзерлинг ту не греши нимало, јер треба потпуно усвојити реч Ла Рошфукоа, да је леност најгори порок. Француски физиолог Рише, о коме смо ми раније писали, доказује да леност води абулији. Рише даје дијагнозу абулије. Абулија, како нам је описује Рише, то је, уствари, гана. Као и Рише, и Кајзерлинг мисли да човек нагиње лености.