Opštinske novine

9

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 741

заборавио да страсти не пролазе кроз ону еволуцију коју он добронамерно жели. И културни мужјак воли и мрзи женку готово исто онако као и примитивац. Уколико постоји разлика, утолико, у већини случајева, може бити реч само о изопачавању људске природе. Био је Страхинић слабић. Осетио је сажаљење према Анђелији, а то сажаљење се може објаснити само на начин на који је Шопенхауер анализовао полну љубав. Везан чулно за жену која га је и изневерила и ранила, Страхинић је све заборавио. И све јој опростио. „Поклонио" јој опет себе.*) * Па, ипак, оно што је главно и на шга се још једном мора ударити гласом, то је, да је песма о Бановић Страхињи, поред свих добрих места, негативна с гледишта нахле расе. Она је то у првом реду зато што на једну породицу, која је у другим народним песмама узви-

шена, бесомучно баца љагу. У односу на дом Југовића, песма о Бановић Страхињи има нагон да понижава и каља. У нашем народу остаће, међутим, увек светли Југовићи. Они се не издаваху за делије турскога цара, јер беху доследни у своме родољубљу. Били су Југовићи борци свога цара и за свога цара. Крај мртвих синова, на Косову, њихов мртви отац, наш џиновски Старац. У адској несрећи Косовској, срећа се осмехнула на Југа: он је, заједно са синовима, погинуо за отаџбину и, заједно са синовима, стари Југ-Богдан ужива вечни мир и бескрајно трагичну срећу: што се није одвојио од својих девет соколова, девет лавова. Од својих синова. Исполинска је то трагедија, а душа нашега народа уздиже мајку девет Југовића до наше Богородице. И наша нација налази себе кудикамо више у поезији о Југовићима, њиховом оцу и њиховој мајци, но у песми о Бановић Страхињи.

Песма о глави нашега КосовсКог Кнеза

На Косову је зашло наше сунце. Пала је наша империја. И на томе сраталном пољу, како пева народни песник, Азијат је одрубио главу нашем Императору. Наш велики живописац Ђорђе Крстић дао је ту главу с натурализмом с којим је минхенски сликар Левц радио Христов леш, али и с осећањем божанства смрти... Четрдесет година, дуго као што је Мојсије водио свој народ кроз пусто чистилиште слободе, — труп нашега Цара оста на пољу где се зби страшни час наше историје. Па, ипак, збива се и чудо. Олрубљена глава ће долетети трупу. Предубоке су мистерије песме о обретенију главе Лазареве. Лети глава 7\азарева преко по-

*) Како завршетак песме о Бановић Страхиши баца сенку на мужествено достојанство његово, то је варианта, коју смо већ наводили, покушала да да једно објашњење. Бановић је, по тој варианти, оставио жену пред кућом Југовића и сам ушао у кућу. Он није хтео да исприча како је било. Тек кад је Југ, по рани, приметио да је његовог зета сабљом ударила женска рука, Страхинић је одао тајну. Шта то значи? Значи, да је Страхинић био свестан огромне срамоте коју му је жена нанела. Није, сигурно, каваљерство прикривати ту срамоту, а, ако би прикривање срамоте било каваљерство, онда Страхинић није смео, уопште, да изда тајну. Он је своју жену проказао Југу и Југовићима, а-ли је узима у заштиту. Брани је, јер, каже, сваки може једанпут да погреши! То проповедање, да једном погрешити значи као ниједном, то је и психолошки неодрживо и сумњив морал. У сваком чину човековом је цела природа његова, а, и кад не би то било тачно. најмање преварени мужјак може да се истински утеши тиме што му се женка само једанпут дала другом. Уосталом, Анђелија је показала толику упорност у неверству да већ и због тога Страхинић није могао себе убедити у њену тренутну погрешку.

ља, на којима и од којих живи словенски земљораднички народ. Биће родна година, а та глава, која лети на својим невидљивим крилима, спојиће се с трупом. Од трупа беше насилно, безбожно одвојена и Бог прибавља важност себи, своме божанству. Божанска летница, глава Лазарева, спаја се с Лазаревим трупом, сигурно, неодољиво, као да се инспирација Божија претворила у један физички у закон, јак као Закон гравитације. Морају се опет састати, мора се насвагда спојити Лазарева глава с Лазаревим трупом. То је победа духа. Труп без главе је недух; труп с главом је дух. Озарена, божанским летом лети Лазарева глава трупу. Долетеће и биће као да никада није била отсечена. Враћен је слшсао васиони. Стара хришћанска легенда прича о светитељу који у својим рукама држи своју, од непријатеља Христове. вере, одоубљену главу. Та легенда, која је, у своме нагону живота и у страху од пакла, замислила најмонструознију слику, хтела је, свим својим страхом од пакла да победи грозно апсурдни пакао. Држи чврсто светац своју главу и иде журним кораком: све је то, ипак, више победа тела, него духа. Сила се налази у јачини свечевог тела и свечевих жилавих и кошчатих руку. Руке људске, које стварају прогрес, чине то само дотле док је глава људска на људским раменима. Има пакла и хаоса у томе свецу који ће, по хришћанској легенди, освојити угледно место у небеском царству. Бије невероватна снага нагона живота из тога обезглављеног апостола веровања, да живот на земљи нема вредности. Бије снага нагона живота из тога тела чије руке носе главу, али глава је одвојена од тела и, самим тим, дух, који чини човека божанским становником божанске васионе, што-