Opštinske novine

Стр. 742

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

во је поништен. Оно, што је у религији Необичника из Назарета битно; оно, што су они који га популарисаху у маси, стално подвлачили; оно због чега је постала најапсурднија легенда, легенда о узношењу тела на небо; оно телесно живи у језивој легенди о свецу који сам, у рукама својим, носи своју главу. Та легенда се, као што се види, разликује од онога што пева песма о обретенију главе Лазареве. Тешко је ући у све мистерије наше народне песме и обретенију главе нашег мученичког цара. Има у тој песми, поред божанства васионе, и хришћанског светитељства и нашега државотворства. Наш косовски Цар је својом мученичком смрћу постао светац, па, ипак, спајање његове главе с трупом није само мистерија светитељства: оно је и воља дубина наше историје, да дођемо опет до државе наше. Глава се вратила трупу. Светац је неоскрнављен, а наш цар је опет ту. Он је физички мртав, али је цео, и из своје задужбине његов дух влада душом, од туђина поробљеног, народа. Лазар без главе, то је био немоћни торзо наше државе; Лазар с главом, то је, опет, наша држава. Она је привремено мртва. Васкрснуће. И наш мртви цар, мртви али цео, с трупом и с главом, дожудеће васкрс. И он, који је проклињао оне, чије мишице нису хтеле да бране државу; он, цар и светац, светац и цар, благосиљаће час када буде народ устао да гради поново своју државу. Косовски песник је, у свима својим космичким мистеријама и симболима, ускладио

свој патриотизам, који се, старозаветно, крепи на отхујалој слави, с хришћанским Великим Петком, али и с једном вером у васкрс наше државе. И далеко, у будућности, устргнута Дамјанова рука биће опет на своме месту. Стоји чврсто глава на раменима нашега Цара, а Дамјанова неустргнута рука неће бити жута као восак. Брза опет крв њеним жилама и опет ће она кренути точак наше историје. У тој вери народни песник беше вераи и хришћанској легенди о васкрсу Богочовека и великом државотворству своје расе, која је у Средњем веку имала своју империју. На Косову је наш народни мач постао крст, али, у свем свом јадовању над пропалом славом, наш народни песник није сумњао да ће једнога дана крст опет постати мач. Цар је цео. Ту је и његов труп и његова глава. И васкрс је морао доћи. Морао је доћи васкрс нације која је испевала песму о Лазаоевој глави зато што је у себи, у души својој и у духу своме, од свога постања носила смисао васионе, триумф духа...

Н. з. У предавашу г. Николајевића „Мигуел де Унамуно и Шпанија" на 732 страни, други стубац, 31 ред одозго стоји отштампано: „осећа сву живу снагу ефекта" а треба да стоји: „осећа сву живу снагу афеката"; у истом стубцу, 34 ред стоји: „убедио себе у немогућност", а треба да стоји: „убедио себе у могућност". Такође је у истом стубцу, 37 ред одозго отштампано: „може да обесмрти човека" а треба да буде: „може да обестрасти човека".