Opštinske novine

104

Београдске општинске новине

Г. др. Мијушковић је претеедник клуба већника Градског поглаварства Југословенске радикалне заједнице, а у исто време претседник среског одбора Југословенске радикалне заједнице за срез тамнавски, бановина Дринска. У Београду је потпретседник X квартовног одбора града Београда. „ЛЕКАР КАО УМЕТНИК" — ПРИСТУПНО ПРЕДАВАЊЕ Г. Д-Р Ј. МИЈУШКОВИЋА Даћемо овде кратак извод из приступног предагања г. др. Јована Мијушковића, одржаног 31 марта ов. г. У своме приступном предавању истакао је г. др. Мијушковић чињеницу, да је позив лекара у сва времена био и остао исти, лечити болесника. Тај позив не може да мења време, јер он стоји изнад времена. Различита времена, различито оцртавају слику лекара свога доба, јер се ни један лекар, као ни уметкик, не може отети духу времена, јер лекари стоје V средини живота и подложни су свима савременим духовним стремљењима. Од интереса је питање, да ли је медецина лепа уметност, и да ли Омир има право кад је лекарима дао часну титулу уметника. У човеку живи једна жива снага, која у највећем реду одржава у хармонији све физиолошке радње и све патолошке промене изравнава. Уметност лекарског позива састоји се баш у томе да ту природну снагу, коју Хипократ казива физис, потпомаже у циљу оздрављења. Медецина као наука постоји и постојаће и без лекара. Али уметност лечења бива жива тек преко њених преставника, лекага уметника, Право лекарско мишљење и рад не може изумрети, он је вечит као мајчина љубав, и као љубав према отаџбини. Швенингер, Бизмарков лекар, каже: ,,То је сачувано духовно наследство из прастарих, преисконских вре мена, то није дар земље у неком смишљеноме циљу, не, лекар је на земљи као једно благо, што се по себи разуме, управо то је ваздух, вода и хлеб". Андрија Везал, творац анатомског научног мишљења у медецини, са другим великим работницима, обележио је пут, којим је ишла медецина до најскоријих дана. И ту се огледа у свој силини и замаху анатомска научна метода у медицини. По тој методи све је опипљиво, нема ништа недокучивог, нема ништа тајанственога, ништа нема светога. А на све то позитивистичко схватање ево шта каже Едуард Шпрангер: „Према живом бићу бити само анатом, изгледа ми безбожност; а што је још важније, изгледа ми, да се кроз те наочари не види главна ствар." Уметност лечења је духовно тело, и све штб је техничко, а то је првенствено дијагноза, то мора да буде сретство, а никада циљ. Подвлачимо, да је познавање анатомске грађе тела нешто неминовно потребно. Кусмаул вели: „Лекари без анатомије личе на кртице, они раде у мраку, а дело њихових руку јесте јјИмогила". Али нажалост, наше сазнаље о функцији животних појава у организму ограничено је. На пр., између десне и леве руке нема разлике

у грађи која одговара разлици у функцији. Ко може, по анатомској грађи ларингса, сазнати да ли је по среди један Карузо или Шаљапин, или један обичан смртник? Модерна дијагностична сретства треба добар ле кар да познаје, да би знао и вредност њихове улоге; и у томе се баш повећава вредност лекара уметника. Али онај који од свих тих помоћних срестава тражи све, и мисли да се у конкретном случају не може снаћи, тај већ није добар лекар, он није прави уметник. Баш у оскудици свакодневне праксе, најпре се манифестује права уметничка природа. Зато је задатак једног практичног лекара на селу много тежи него клиничара у великом граду; али ипак обојица могу бити прави уметници. Једини је услов урођени дар, специјални квалитет, дар интуиције и висока образованост. Лекар треба над болесником да буде духовно супериорнији, и да је он тај који води и који даје. Швенингер, познати Бизмарков лекар, каже: „Бити лекар, значи бити јачи" — ту мисли на лекара и пацијента. Лекар мора да води, и то са правом да води, јер он бд себе све даје: знање, умење, и своју уметничку душу. У својој приватној ординацији долази лекар-уметник до правог изражаја. Наука и лекар не искључују се, људи од Бога обдарени били су и научници и лекари. Најбољи лек наше фармакопеје јесте љубав према болеснику.

З: 5 "- !■*■"' * '■■■■ ' : ■■■/:.,:■ ' '■ :

• - : 4Г> >% ■ ■ Ш

м,...

'|г| ■ § {

/ т

взж

шЈВ

И&-

|:;Жв ■ ■". : ;ч : да ; :;: V

ј|||- «

&;' ■ ■ :

1|||;

Петар Лубарда: „Човек у ходу" (Са изложбе у уметничком павиљону ,,Цвијета Зузорић")