Opštinske novine

Комунална хроника

119

формалном погледу. То законодавство треба да прецизира и утврди изворе градских доходака, уводећи много већи број извора од оних које је предвидео Закон о градским општинама. Ти би извори били општи за све градове. А градови би као самоуправе одређивали висину појединих такса и дажбина, према локалним приликама и финансијској снази грађана. Садашњи извори градских прихода су недовољни. Нарочито за оне градове који немају имовине и развијена привредна предузећа. Ти су градови готово искључиво упућени на трошарину и прирез. Зато не треба да чуди никога што су безмало у свим нашим градовима тако високи трошарински ставови, јер они чине најглавнији и најсигурнији извор прихода за подмирење градских потреба. Са сталним проширењем градског делокруга, повећавају се издаци града. Да би се ови издаци покрили, градови морају из године у годину да повећавају градски прирез. Уз то, држава готово сваке године смањује пореску оеновицу. И то принуђава градове да повећавају прирез, иако стварно од тога повећања не добијају у буџету никакав већи приход. Још је тежа ситуација војвођанских градова, То су били феудални градови са огромним имањима латифундијама. Приходи од тих имања били су главни извор за подмирење градских потреба. Таксе и друге дажбине имале су допунски карактер, у колико нису били довољни приходи од градске имовине. Са аграрном реформом војвођански градови су остали без свога највећег и најсигурнијег извора прихода. Систем такса и дажбина' у тако измењеној ситуацији војвођанских градова, не може д)а одговори потребама њиховог опстанка и напретка. И зато се хитно намеће потреба реформе. Поред тога, градови плаћају порез на приходе од градских добара и привредних предузећа, иако ови приходи иду у опште корисне сврхе и за покриће издатака које намећу граду послови из пренесенога делокруга. Градске општине плаћају бановински прирез, допринос за бановинску болницу и друге дажбине. Сем тога држе читав чиновнички апарат, преко кога врше наплату бановинске трошарине и других бановинских терета. Поред издатака за плаћање овог чиновничког апарата, градске управе су изложене нападима и неприликама због вршења наплате, јер грађанство верује да те дажбине Иду| у Корист градске касе. У погледу Општине београдске треба посебно истаћи један моменат. По Закону о експропријацији, који је Донет у малој Србији 1880 год., Држава је овлашћена да за потребе железница бесплатно експроприше општинску имовину. И користећи се том одредбом, држава је узела од општине многа непокретна имања, од велике вредности и на врло важним тачкама града. Општинска имања често пута су узимана за циљеве чије је испуњење и данас далеко. Тако је Општина београдска лишена својих великих имања и прихода које би могла са њих да убира, без икакве противнакнаде. Та имања држава користи и издаје их у извесним случајевима приватним лицима под закуп. Тај стари Закон о експропријацији, у колико говори о овој материји, треба изменити што пре, јер је несавремен и не одговара интересима развитка престо-

нице. Београду треба дати право (које има Земун) на накнаду вредности експроприсаног имања у корист државе и право на закупнину за општинска имања која држава користи. Успавана привредна активност у градовима, једна сумшива и више формална самоуправа, недостатак модерног законодавства о градским финансијама, врло уски и ограничени извори градских прихода, велики пренесени делокруг града и издаци који су са њим скопчани, државне и бановинске дажбине које град плаћа — све су то узроци који су наше градове довели у овако тешко материјално стање. Сви су ови узроци врло често истицани и понављани у дискусији која се водила на конференцији финансијских стручњака југословенских градова. Кад се испитају и утврде узроци једнога стања, онда није тешко наћи пут и мере за његову поправку и оздрављење. Проблем оживљавања привреде у градовима није лак. И не спада у компетенцију града. Тај проблем треба да буде на плану опште државне политике. За напредагс и развој привреде на првом месту потребно је да се широке масе градског становништва учине способним и сигурним потрошачима. То се постиже повећањем плата и надниц(1 и упослењем на јавним радовима незапослених становника града. Поред градског становништва сељак је исто тако важан потрошач градских продуката. Са ниским ценама својих производа сељак сваким даном постаје све мање споообан да купује у граду. Ако држава жели да помогне градовима, она мора од сељака учинити снажног потрошача градских производа. Тек на другом месту долази питање подешавања система градских дажбина потребама развоја привреде. Свакако је то питање важно, али оно не може бити повољно решено док градови не буду растерећени оних издатака које држава треба да узме на себе и док не буду ослобођени плаћања државних и бановинских дажбина. Градовима што пре треба дати пуну самоуправу. Она је најбољи оквир за правилан развој градова. Самоуправа буди интерес грађана за град и његове потребе. Претставници грађана заступљени у градским већима најбоље познају прилике, расположење и економску снагу својих грађана. И нико неће боље од њих уочити потребе града и лакше и погодније наћи сретства за задовољење тих потреба. Ако не испуне наде и очекивања они ће повући консеквенце пред грађанима, чији су претставници у градској општини. Свесни те одговорности, градски већници трудиће се да градом управљају што боље и да према својим грађанима примењују што сношљивији систем дажбина и оптерећења. А и сами грађани лакше ће сносити терете и дажбине које су установили људи који су дошли на управу њиховим поверењем. За поправку финансијског стања градова неопходно је да се ослободе свих обавеза по Закону о градским општинама и другим специјалним законима, које обавезе нису органски везане за град. У надлежности градова треба да остану само они послови који су непосредно у интересу града и градског становништва. Тако градове треба ослободити обавезе да издржавају полицију и школе. Један значајан део град-