Opštinske novine

58

Београдске општинске новине

Од свију дама из бакиног круга, тетка Милева је најоригиналнија, — просто је неисплатива. @а њу стари Београд постоји још у целости. Она, на пример, није посетила породицу Пурић у Душановој улици близу Калемегдана, већ је била „код дворца Принца Евгена". А кад јој Коста објасни да Пурићеви станују у Душановој улици, у то'м| и том броју, одговара она своји5м мирним, убедљивим гласом, јмало сажаљиво: — Е, дете моје, ту је био дворац принца Евгена. Ви млади то не знатеј, и зато грешите. Код !вас је све само Душанова улица, а то ништа не значи. Греше чак и старији људи, на пример господин Симић, који тај кра.ј, у 'место „Принчева улица", назива „Пиринчана", како су се некад означивали остатци дворца принца Евгена. А Боби је једном причала: — На раскрсници Добрачине и Јевремове улице ралазила се Чукур-чесма. Око ње биле су ниске куће, много згодније и примамљивије од ових данашрћих кућа, грађених по систему касарне, без баште и ваздуха... — али зато са небројеним! басамацима. Сећам се тачно да су се на кући Драговићевих, као и на зидовима осталих кућа, видела ђулад из времена првог бомбардовања ; Београда. Ђулад су домаћини половили, а старе Београђанке су у њима туцале кафу. Она су врло добро замењива'ла аван. Ђуле које је Дуда присвојила за своју колекцију старина, из оног је доба, — ја сам га лично добила од Драговићке, а бака се годинама њиме у исту сврху служила". Одржавање уображења ових старица природна је последица њиховога живљења искључиво у прошлости, и није толико израз манијаштва као што се чини. И ми остали, старији ,и млади, повлачимо круг фикције око своје личности. Једна иста стварност, имадрукчији изглед за свакога човека безизузетно. У младости људско биће дела, забавља се, бори свј и пати. У старости, оно баца поглед на све што је чинило,, и може се још срећним сматрати ако из своје прошлости уме да улови какву идеју, у коју се до смрти уживљава, без штете по себе. Пошто су стари људи дошли своме циљу, њихова прошлост прелази у садашњост. Ово је један потпуно нормални процес. Али 1каткад се из тога стварају смешни стицајеви. Моја бака — која је иначе духовно сасвим свежа и веома 'будна за све текуће догађаје управо је дознала да осамдесетпетогодишња госпођа Петрија лежи на саМрти. Бака је врло жали, и прича о њој тако топло, као да су "вакодневно нераздвојне. На крају каже: „Она је једина жива од мојих другарица из детињства. Још увек им:а дивне очи". „Али, драга моја Анђелија, шта ви говорите? Па она је већ шест година слепа... Кад

сте је последњи пут посетили?" пита госпођа Михајловић, врло узбуђена, а њена глава тресе се више него иКад. Бака кздговара Јмирно: „На дан крунисања краља Петра I... После су наступили ратови... Црн вео жалости обавио је и нас... Отада, као што знате, нисам се нигде из Куће мицала... О, како ме жалости ©ва вест! Сирота моја Петрија —слепа..." И бакине добре очи напунише се сузама. Овај чудновати начин бакиних пријатељица да заједнички, са великом виртуозношћу, оживљују прошло, изазвао је једну комичну згоду, чија је жртва био мој најстарији братанац Коста, студент технике последње године. И сад, кад о томе пишем, сузе ми теку од смеха. Усред васкрсавања разних догађаја који су ,се збили у престоници прошЛог'а и почетком овога )века, разговор је скренуо на несрећан случај <пада !кроз прозор, који се, пре више од |тридесетпет година, десио ћерки једнога старог српског министра. Овај случај је у своје ©реме јако заталасао и узбудио цео Београд. Бакини гости почели су, са великом анимираношћу, у свим појединостима да — Бог зна по ! који пут — претресају давно погребено питање: је ли ту доиста било по среди оклизнуће са паркета и случајно стрмоглављивање кроз прозор, или самоубиство. Свака од старих Јгоспођа износила је своје мишљење, и поткрепљивала га је посебним доказима. После (читавога сата врло живе расправе, учеснице 'баКинога „жура" биле су подељене на два табора. Али Како је већ откуцавало осам сати, госпође су се срдачно опростиле* и пошле кући. Крај менз је остао врло замишљен мој најстарији братанац Коста. Он је, на моје чуђење, за све време док је трајала расправа, необично пажљиво слушао. Одједном се окренуо својој мајци, мојој снаји Заги, и рекао: — Јутрос сам рано отишао на Купање, новине /нисам ни отворио. Није ваљда нико исцепао „ПолитиКу"? Чудно да нико на плажи није говорио о тој сиротој девојци. Сад ћу одмах да прочитам... И ја мислим да је пре самоубиство по среди. Зага и ја се погледасмо, и прснусмо у грохот, док нас је сиромах Коста изненађено посматрао, и озбиљно се питао јесмо ли луди. Најзад \се његова Мати толико сабрала, да му је м!огла објаснити: кога је датума „новина" Која је била средиште разговора бакиних пријатељица. Коста је остао забезекнут, Одједном је сав роцрвенео од беса и викао: - Па све те бабе потпуно су луде! А најлуђи сам ја који, баки за љубав, слушам два сата та препотоп ка нагнаждања, уместо да идем у биоскоп и да гледам Џоану Крафорд. Зора Ђорђевић ;иће се)