Opštinske novine

Развој здравствених и жигијенс&их прилика Београда и градова Србије (Наставак)

Пожега је врло рано добила своју нову чаршију по плану. Још 1832 шаље Кнез Милош Лазу Зубана, „сверху планирања његовог у Пожези за нову чаршију". У марту 1832 пише из Чачка Јован Обреновић Кнезу Милошу, „Лаза Зубан прегледавши Пожегу и поставивши биљеге куда ће се градити куће и дућани гледао је и Чачак и Бијељину, па Бијељину није бегенисао као и многи, но овди је обиљежио да се једна страна узмакне и с тим пијацу учини пространију и бољу с малим трудом овдашњих житеља." Још с јесени 1834 приликом своје посете у Крајини водио је Кнез Милош разговоре о измештању и регулисању Кладова. Али изгледа, да је тек 1838 послао стручњаке ;да ово питање проуче. Међутим , дошавши у Кладово ми смо затекли чаршију, коју су житељи овдашњи још од пре две године дана строити почели, готово довршењу, видели смо и то да су ови људи доста и добру чаршију отворили, да су многи од њих на ове зграде не само своје сермије истрошили, него се и поиздуживали; најпосле видели смо и то да ће ови људи савршено разорити се кад би их сад одавде кретати почели. „Што се пак тиче њиних кућа (искључавајући чаршију, јер њојзи ова вода, премда је већа сад била него што је други пут, никакве штете учинила није), онв се лако а и по вољи самих њихових притражатеља изнад цркве изместити и ушорити могу". Ово је одобрио и Кнез Милош, на основу чега су како „биљеге тако и шорове и линије поставили и побиљежили." У Крушевцу 1834 била је испланирана регулација чаршије о чему пише 1 ) 17 новембра из Јагодине Милета Радојковић Кнез Милошу: „Кад сам по височајшем налогу Ваше ^ветлости летос у Крушевцу са Симићем, поради уређивања чаршије био, измерили смо ми и пресекли куће куда ће чаршија проћи, заказавши људима да се још овога лета измичу у чаршију, височајшем налогу сходно, уређивати почну. Но људи се нешто затежу и још до данас све онако по староме стоји. Зато с највећом покорношћу долазим то Зашој Светлости саобштити и всенижајше молити, ако би

Ваша Светлост за добро нашла у смотренију томе височајши налог издати, који да се онде међу њима прочита." Грађани су се међутим томе успротивили и 2 септембра 1835 пише Обштество Вароши Крушевца Савету: 2 ) „Будући да је високославни књажевско-србски управителни Совет заповедио да се чаршија и варош наша премести горе на опредељено јој место, за то ми доле потписани покорњејше долазимо молити, ако би добили милост да остане још за неко време исељавање чаршије, јербо и сами знате да смо до скора под тешким јармом турским стењали и нисмо у состојанију ново што таково почети. Толико смо од Турака угњетени, да још за дуго време опоравити се не можемо, а ако Бог да, те се и ми са осталом браћом сравнимо, онда ћемо и сами припасти милостивој вашој власти и молити за допуштење да се иселимо. За данас, ако би се и нашао који да прави дућане или куће, и то од оних који су се из осталих окружија доселили, а од нас нема ниједног, развје ако би овим начином да остане без једне паре претресајући се, а после да нема са чиме ни хлебом хранити се. Истина је да је сваки канио бољу кућу имати.'' 11 септембра 1835 пише Совет генералмајору Господину Јефрему Обреновићу: ,,Управителни Совет, премда би из призренија тога што је истина већа част житеља крушевачких сиротна и што би јој ово премештање на један пут врло теготно пало, а к томе што је време године сада томе премештању незгодно, био би тога мненија да се ово премештање чаршије крушевачке до идућег пролећа и докле се и Нзегова Светлост о томе не припита одгоди, на шта ми немогући то опет без високог саизвољења Вашег Сијатељства одобрити, узимамо чест прилагајући речено прошеније овде у копији Вашему благоразсмотренију и решенију претставити га." На ово је одговорио Јефрем Обреновић „да се сирјеч премештање чаршије крушевачке до идућег пролећа, или до доласка Његове Светлости, не предузима," То исто је одговорио и Совет Исправничеству Окружија Крушевачког. х ) Др. Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, стр. 186 кн>. 22.

2 ) Др. Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, књ. 22 стр. 186.