Opštinske novine

Спровођење законодавних мера на сузбијању туберкулозе

Законодавне мере су само један део онштих мера против туберкулозе. Туберкулоза се у много чему разликује од осталих заразних болести па према томе и начин њеног сузбијања захтева и много разноврсније и сложеније мере. Извођење тих мера захтева опет сарадњу врло многих устанзва, а нарочито обилату приватну потпору. Свима мора бити јасно због чега се предузимају све те мере иј свакоме мора бити дужност да свесрдно помаже извођење тих мера. Затим акција и напори морају бити покренути истовремено са разних страна, морају козрдинирати, морају гравитирати једном једином општем циљу: сузбијању туберкулозе. Иначе и најбоље смишљени планови могу остати без трајног резултата. Стално морамо имати на уму речи из посланице Њ. В. Краљице Марије коју је упутила Југословенској Лиги против туберкулозе. „Успеха у борби против (туберкулозе) овог великог народног виа може бити само, ако тједнички и сложно раде: државни и самоуправни орГани и установе са удружењима и Лигама као носиоцима приватне иницијативе. Зато наша акција у борби против туберкулове треба да буде општа, заједничка целог народа, свег свесног грађанства."' Сузбијање туберкулозе у ужем смислу врши се данас у два главна правца — изолацијом и лечењем болесних и заштитом здравих. Под изолацијом и лечењем болесних подразумева се рад свих установа за издвајање туберкулозних и њихово лечење, као што су болнице за туберкулозне, санаторијуми, опоравилишта, обданишта, превенторијуми, школе на ваздуху, антитуберкулозни диспансери итд., а под заштитом здравих подразумевају се врло разноврсне мере чије би набрајаше заузело и сувише места у овом чланку. Да напоменемо само најважније. Прелазећи преко индивидуалне заштите која углавном базира на општим хигијенским прописима, скупна заштита предвиђа развијаље и неговање спорта, соколство, скаутизам, летовање по колонијама, економско подизаље народа и његово хигијенско просвећивање, подизање хигијенског нивоа на селу, рад градске хигијене, контролу хигијенских прописа у грађевинском закону, законску заштиту радника, акцију хигијенских завода и домова народног здравља, акцију антитуберкулозних диспансера и лига против ту-

беркулозе, контролу продаје намирница, заштиту школске деце, рад дечијих диспансера, дечијих прихватилишта и колонија, вакцинацију Калмет-Гереновом вакцином, сарадњу Црвеног крста и многих других друштава и установа. У низу ових мера једне од најважнијих су законодавне мере. Оне су у главном превентивне. Ако отстранимо оне прописе који су општег хигијенског профилактичног значаја т.ј. оне којима је гарантована заштита од свих заразних болести уопште па и од туберкулозе онда остаје врло мало законских мера донетих специјално против туберкулозе. Те одредбе нису груписане на једном месту у виду закона о сузбијању туберкулозе него су поменуте као узгредне мере у разним санитетским законима и правилницима. По закону о болницама од 27 фебруара 1930 г. (§ 8) држава треба да лечи бесплатно лица оболела од туберкулозе, а правилником о државним болницама од 16 априла исте године (чл. 23) предвиђено је да свака болница мора имати просторије за изолацију болесника са активном туберкулозом плућа. У државној болници у Београду постоје одељења за грудне болести, за грудну хирургију, одељење за ортопедију за одрасле и децу (у којима се лечи и туберкулоза зглобова и костију) и клиника за грудне болести. Болница милосрдних сестара у Земуну има одељење за туберкулозу, а Инфективна клиника у Београду има известан бро\ постеља за туберкулозу. Го је све. Градска болница нема одељење за туберкулозу. Такво једно одељење требало би што пре створити поред досадашњих одељења. Исто тако нема ни болница фонда саобраћајног особља на Дедињу. Приватних болница-санаторијума за туберкулозу у Београду нема. Укупно за све врсте туберкулозних обољења у Београду постоје око 300 постеља. Ово ниј,е довољно ни за београдске болеснике у толико пре што државна болница мора примати болеснике са читаве териториј© наше државе. У Београду само од туберкулозе плућа умире годишње око 800 лица од којих истина има око 60°/о досељених из унутрашњости. У целој држави умире годишње близу 37.000. Према томе би само у Београду било потребно 1.000 постеља за туберкулозу, а за целу државу најмање 50.000. Сада их има свега 5.000 рачунајући ту и санаторијуме. У Данској на сваких 100 смртних случајева од ту-