Opštinske novine

Београдске општинске новине

223

беркулозе има 156 постеља одређених само за лечење туберкулозе, а у осталим земљама на северо-западу Европе има бар онолико постеља колико годиш .ће умире лица од туберкулозе. Код нас на сваких 100 смртних случајева од туберкулозе има свега 13 постеља намењених за туберкулозу. Подизање установа за оволико велики број постеља захтевало би огромне материјалне издатке (2 и по милијарде динара само инвестиционих трошкова) који се на данашњој економској кризи не могу ни очекивати од државе, чак када би се изградња вршила у етапама. За лечење оволиког броја болесника требало би годишње 8 до 10 милиона динара. Услед материјалних немогућности успешно извођење ове законодавне мере до сада је код нас остало нзлотпуно изведено. Уредбом о хигијенским заводима од 1930 г. предвиђено је да домови народног здравља поред осталих одељења имају и диспансер за туберкулозу, а Правилником о домозима народног здравља (§ 7 чл. 10) овако је дзфинисан рад диспансера: 1) Диспансер изналази туберкулозне болеснике, издваја их у установе или на дому,2) Саветује и амбулантно лечи, обавештава; 3) Снабдева болеснике; 4) Посредује у социјалној заштити; 5) УПућује одојчад и малу децу у Дом; 6) Води надзор над прездравелим особама; 7) Тражи дезинфекцију. Закон о сузбијању заразних болести од 10 јануара 1930 г. гл. VIII §§ 33—38 говори да ће држава суделовати на сузбијању туберкулозе: 1) просвећивањем; 2) подизањем установа за бесплатно или јевтино лечење; 3) надзором станова туберкулозних и њиховог начина живота; 4) подизањем опоравилишта, савзтовалишта, колонија за одојчад из туберкулозне средине, школа на ваздуху. У истом закону стављено је у дужност свима општинама преко 10.000 становника да подигну и издржавају једну од ових установа за сузбијање туберкулозе. Овде се мисли обично на антитуберкулозне диспансере пошто је њихово отварање и издржавање најјефтини]е. Они су сем тога по своме задатку и склопу врло моћно, ефикасно и сигурно сретство за сузбијање туберкулозе, а поред тога су лако покретљиви и могу се лако подизати. То су установз на које се данас у свету врло много полаже, јер под условом да су добро организовани и снабдевени могу дати и дали су одличне резултате. Код нас има 35 диспансера од којих су свега 18 толико снабдевени да могу одговорити свима захтевима који се од њих траже. У Београду су два таква диспансера са потпуним уређајем за амбулантни и

социјални рад: градски и државни диспансер. Остали диспансери по склопу више одговарају типу антитуберкулозних саветовалишта. Али многи од ових диспансера не могу потпуно да одговоре свомз задатку бар у колико се тиче издвајања туберкулозних у разне установе што је разумљиво из онога што сам малочас изнео. Када у седишту диспансера постоји болница, сарадња између тих установа је лако изводљива, као шго је случај између градског диспансера у Београду и одељеља за грудне болести. Ипак и оздз, мада ретко, разни узроци од стране болзсника, било социјалне (издржавање породица) било личне природе чине смзтње да се издвајање у болници идеално изведе. Издвајање није ооавезно за болеснике као и лечење и у том погледу диспансери још увек воде велику борбу са предрасудама. Докле год свака градска општина, а тако исто и свака већа сеоска општина, не буде уносила у свој годишњи буџет извесну суму намењену искључиво сузбијању туберкулозе, докле год бар у сваком срезу не буде организована по једна месна организација за борбу против туберкулозе, докле год сваки грађанин не буде поучзн да му је дужност да морално и материјално потпомаже ову акцију, рад на сузбијању туберкулозе у нашој држави неће имати неког видног успеха. У неколико махова сам у својим чланцима објављеним у часопису Београда „Београдским општинским новинама" и у својим предавањима указао на тешкоће које у том погледу има наш општински диспансер у Београду. Скоро три четвртине туберкулозних болесника о којима се стара општински диспансер нису чланови Београдске општине. То су махом лица досељена у Београд пре кратког времена, без сталног занимања и зараде, са веома оскудним приходима, и о чијем лечењу још једино Баоградска општина преко свога диспансера води бригу. Јужно од Саве и Дунава на територији са преко 7 милиона становника има свега један једини диспансер (државни) у Скопљу. Према томе један велики део државе ;е скоро без икаквих антитуберкулозних установа, на које би сиромашни болесници који напуштају Београд могли да се обрате за стручан савет помоћ. Закон је предвидео подизање ова'квих установа, ставио у дужност градским општинама да их подижу али нису предвиђена материјална сретства за њихову изградњу. Приватна иницијатива је у том погледу много изостала што се може приписати једино слабом интересовању шире јавности за проблем сузбијања туберкулозе. У другим крајевима наше државе је антитуберкулозна борба много боље организована, на пр. у Дравској бановини, где је Лига против туберкулозе за последњих пет година основала 9 диспансера. Видимо да је код ове законске одредбе недостатак материјалних сретстава био раз-