Opštinske novine

224

Спровођење законодавних мера на сузбијању туберкулозе

лог да је остала потпуно спроведена јер је број диспансера недовољан и према броју становништва и према броју болесника, а ови који постоје махом су недовољно снабдевени за свој рад. Неки стручњаци тврде да установе за сузбијање туберкулозе, нарочито установе за изоловање болесника, немају толико великог значаја, јер се борба противу туберкулозе не да издвојити из оквира општих мера против свих заразних болести уопште. Према мишљењу тих аутора, у колико се марљивије ^ потпуније буду изводиле опште социјално-профилактичне, просветне и хигијенске мере, у толико ће и туберкулозна зараза опадати па ће престати и потреба за подизањем и одржавањем специјалних установа против туберкулозе. Несумњиво да би борба против туберкулозе вођена као изолована акција била неразумљива и шимерична. Али питање начина изолације може се дискутовати само са економско-финансијске стране, о томе који је начин изоловања за наше прилике пробитачнији, док сам принцип изоловања остаје ван сваке дискусије. Проблем смештаја туберкулозних болесника је наражнији од свих у антитуберкулозној профилакси. У неким државама на северо-западу Европе, које су и пре рата биле на врло високом хигијенском ступњу видело се да је опадање смртности од туберкулозе у директној вези с а подизањем великог броја антитуберкулозних установа нарочито превентивиих као што су диспансери и рревенторијуми и увођења обавезног издвајања и лечења оболелих. У закону о сузбијању заразних болести има још неколико одредаба специјално против туберкулозе. Оне су све превентивног карактера. Доказ да не болују од активне туберкулозе морају поднети пре ступања у службу: дојкиње, радници који раде на преради или продаји животних намирница, фриззри, породице које примају ђаке на становање. Тако исто наставници и васпитачи који болују од отворене туберкулозе не могу вршити службу (§ 37). По закону о државним чиновницима сваки кандидат пре пријема у службу дужан је поднети доказ да не булује од туберкулозе. То важи и за самоуправне и општинске чиновнике као и за чиновнике социјалног осигурања. Ма да се овим мерама циљало на здравствену заштиту ипак у том погледу настаје тешкоћа ако се у току вршења службе неки од побројаних лица разболи од туберкулозе. Код особља које продаје животне намирнице и код фризера редовну санитетскополициску контролу врше реонски лекари Градског поглаварства. На случај отворене туберкулозе даљи рад се забрањује и болесник се упућује радничком осигурању на лечење. Међутим у радничком осигурању време лечења је законом ограничено за све болести па и за туберкулозу, без обзира да ли је у одређеном

року постигнуто излечеше и повраћена способност за рад. Према томе радник који је исцрпео право на помоћ од социјалног осигур|ања а има отворену туберкулозу остаје да се и даље лечи из својих сретстава или дасекористи повластицама које му даје уверење о сиромашном стању. Већина се тада обраћа диспансеру за помоћ. Лечење се спроводи амбулантно без икаквих тешкоћа, али са изолацијом, која је често неопходна као најважнија превентивна мера за породицу болесникову и његову најближу околину, иде доста тешко. Изолација на дому је у 60% случајева немогућа, јер толики проценат сиромашних туберкулозних болесника има само једну одају; 30°/о има две одаје (собу и кујну) тако да су у ствари само ситна деца преко ноћи издвојена а само 10% има стан од више одаја. Изолациј.а у болници бар за градски диспансер била је прилично успешна захваљујући предусретљивости г. г. шефова болничких одељења. Али и овде се осећа недостатак потребног броја постеља. Има много сиромашних болесника који не могу да добију уверења о сиромашном стању само зато што у унутрашњости имају неко мало непокретно имање (кућу, ливаду, пашњак) од којих никакве користи немају и од којих се (не могу издржавати а камо ли сносити трошкове за лечење у болници или санаторијуму. Број бесплатних постеља за сиромашне је толико мали у нашим лечилиштима да практично не претставља никакав нарочити успех за изолацију туберкулозних. Тек последњих неколико недеља на иницијативу Мин. соц. полит. и |нар'. здравља повећан је број бесплатних места у санаторијумима. Док је раније било снега десетину таквих места сада има око 120 бесплатних места. Зато се врло често дешава баш оно што је законодавац хтео да спречи, да болесник који много пута није болешћу привезан за постељу врши свој занат и даље кришом и поред забране рада. Или одлази у унутрашњост, у мања места, у нади да ће тамо лакше избећи санитетско-полициску контролу. Понекад, што је сасвим за жаљење, наилазе у овом погледу и на саучесништво самих лекара. Издати повољно уверење болеснику са отвореном туберкулозом који је фризер по занату или продавац животних намирница, учитељу, васпитачу итд. само зато да би му се омогућио даљи рад или служба, и то правдати хуманим разлозима, то је рђаво пласирана хуманост. Јер је тиме учињен један нехуман гест према стотинама лица која ће доћи у додир са таквим болесником и на које он може врло лако пренети своју болест. Није лакши случај ни са државним и самоуправним чиновницима, а нарочито је тежак проблем учитеља и .професора у погледу лечења и издвајања. Већина од њих у време када се болест појавила није стекла право на пен-