Opštinske novine

13

Уметничка хроника

497

итд. Код Челебоновића је то: атмосфера; атмосфера — наша животна стихија која обухвата нас и све остало, кроз коју, вазда и једино, опажамо, видимо све што је око нас, која дакле што је за гликара најважније — стварно условљава, уобличује п изграђује цео наш визуелни свет. Атмосфера бојадише и моделира за нас небо и земљу, жива бића и предмете, она спаја и одваја, диференцира тела ч фигуре у простору, одређује ритам и линију њиховог кретања, она даје конзистенције, садржине и карактера појави човековој, а нарочито његовој физиономији. То све осетили смо, увидели смо најдубље пред Челебоновићевим радовима који са једном дивном, жарком убедљивошћу илуструју, отелотварају то уметничко сазнање. Уметник је у атмосфери уочио велику — не само физичку, већ и сликарску стихију живота и поставио је цело своје уметништво на то своје откриће, на тај свој доживљај. Он слика призоре живота, живе фигуре и то, најрадије, женске фигуре уочене у атмосфери, кроз атмосферу. То му је главни, готово једини предмет, у који он уме, мећутим, да унесе бескрајне варијације и увек новог ]'нтереса. Исти мотив, исте, или такорећи исте фиг\ре добијају, услед друкчије постављене, друкчије мнтониране атмосфере, један сасвим други карактер п смисао. То је могућно из разлога што код Челебоповића агмосфера није само нешто визуелно или „чисто сликарско", већ уједно и нешто психичко, душевно. Помоћу ње уметник диференцира своје слике не само сликарски, тонски, колористички и, уопште, формално, већ и садржајно, у погледу њиховог уну■фашњег значаја и целог штимунга. И тежиште је код њега вазда на овој другој, унутрашњој диференцијацији. И тиме баш -што је главна одлика и вредност његових радова не толико у њиховим спољним, формалним и техничким квалитетима колико у једном дубљем осећајном моменту, Челебоновић се тако битно и тако сугестивно разликује од многих својих иначе одличних и сјајних колега. Код ових нас импресионира мајсторска фактура, раскошни и одабрани колорит, смела и зналачка композиција, отменост или апартност сликарске концепције и слично; код Челебоновића делује, очарава једна уиутрашња, душевна, лирска резонанција која све-

чано и ганутљиво прозрачава — и превазилази ведру површинску игру боја и облика. Тежиште је на нечем осећајном, душевном, али ово је изражено, реализовано, вазда, чисто сликарским сретствима. Посматрамо редом Челебоновићеве слике; махом већа, обимнија платна са широко постављеним, једрим фигурама, каткад и полуфигурама, претежно женским, у богатим, светлим, слатким — али никад сладуњавим — бојама: цветно роза, бледо жута, пенасто бело, светло зелено, плаво, бисерно сиво, али и неко топло, кадифасто загасито-црвено и кестенасто, 'неко штедро сафирно и паунасто плаво итд. Све те боје, иако дате у пуној својој сонорности, третиране су, ипак фино тонски и просенчене и просветљене, танано, оним етеричким зеленим што ствара илузију материје, волумена и атмосфере. Атмосфере физичке, оптичке као и душевне. Ова последња опажа се нарочито на лицима, али и на рукама, у гестовима, у целом држању и међусобном односу фигура, па чак и у наборима, у драпирању њихових хаљила. Јер то су, већином, одевене фигуре, младе жене и девојке у свом укусном, дискретном модерном оделу и у сличним ентеријерима. Оне су лепе, оне привлаче — али не толико својом чулном дражи или неким нарочитим монденским сјајем и модним блеском (иако су исто тако далеко и од сваког пуританства и гуробне сиромашности), колико дубоком душевношћу и усрдном човечношћу свога израза, целе своје појаве. Са озбиљним, мисленим, час светлим, час засенченим погледом упереним у даљину, оне седе сибилински смирено и свечано — и ми следимо, са радознало.шћу и живим саучешћем, од платна до платна, њиховој медитацији, њиховој будној сањарији, у којој се поступно остварују разне фазе, разни аспекти једног богатог животног осећања, једне озбиљне и деликатне уметничке природе. Ова сама после, у својој целини, претставља један од најособенијих и најзанимљивијих аспеката нашег модерног сликарства уопште — у коме је Марко Челебоновић, са овом својом колективном изложбом, заузео једно врло видно и значајно месго. (Насгавиће се) Тодор Манојловић