Opštinske novine

10

Београдске општинске новине

нога калуђера. Да ли само калуђера! Да, пред ћивотом архијепископа и краљевнћа и више од овога, великога човека, великога родољуба, свеца, просветитеља и учитеља, једном речју, који је бољи од свих тих, и који се ничим не може да замени — пред ћиеотом Светога Саве." У нашој народној песми о томе се овако пева: „Миљешевка ђаурска је ћаба. О СЕецима и свакој неђељи Ту је пуно ђаурских хаџија Што долазе те се свецу моле. Да је тако нека и остане, Ал' сам чуо и људи ми кажу Да ка свецу иду на клањзње Баш и наши Турци Османлије!" И онда је, велп песма, султан наредио Синан-паши да се Свети Сава спали. То се износи у овим стиховима: „Па отиди до Влаха Старога, Баш до оне цркве Миљешевке, И одузми тог ђаурског свеца, Донеси га твоме Биограду, Па сакупи СЕе ђауре редом Све ђауре и њине попозе, И свеца им пред очима спали." О ношењу свечевога тела од Милешеве до Вралара у Београду забележена је једна песма у Дубици, коју је објавио поч. Андра Гавриловић, професор, у Годишњици Николе Чупића, књига XVIII стр. 273 овако: „Ахмет-паша да га Бог убије И са њиме Јашар од Полимља Два душмана и до два крвниха, С војском паше око Милешеве, Калуђере свете погубише, Што не паде поред свете цркве, То везаше узо наопако, Милешевку цркву попалише, Светитеља Саву поробише. Куд год дођу сиротиља цвили; Кроз крв свуда свеца пронесоше; Тако траја до тринаест дана, До белога града Београда." Тај пут преношења свечевог тела ми имамо опет у народном предању. Можда оно није потпуно тачно, али благодарећи појединцима, који су ово сачували, ми тај пут приближно знамо. Вероватно, када би се дубље испитало код становника Раса, или Рашке, Старога Вла и у крајевима око Дрине, можда би се могла пронаћи истина, која би нас задовољила. По народном предању, пут је био овим правцем: Милешева, Косатица, Врањак, Жљеб, Дражевић, Велики Суводол, Нова Варош, Тикве, Теферич, Вранеш, Увац, Бурађе, Златибор, Београд.

Као друга варијанта била би ова: Милешева, Дренова, Бистрица, Вранеш, Увац итд. Ево како народна песма описује долазак на Врачар: „На Врачар се креће турска војска, А пред њоме Синан паша силни, А за њима носе Светог Саву, Не носе га к'о што носе свеца, Већ га носе к'о неког хајвана, Попели га мазги на самара. А ту мазгу за водиће води, Стара једна калуђерска душа, Измучена и испребијана". Ко је био на Врачару да дочека Синанпашу и тело Светога Саве? Ево што вели народна песма: „А то тамо чудо од свијета! Понапријед сви попови редом, Сви попови и сви калуђери, А за њима сва остала ј 51 та,. Турци су их ту на зор догнали. Да гледају што гледали нису, И што ником не би пожелели." ' » Ево шта нам народна песма вели о самом спаљивању! Синан наређује војницима: „Брже боље, моја децо драга, Брже дрва на гомилу дајте, И на дрва полож'те ђаура Кога раја за свеца разгласи, Те уздрма турску царевину, И нашега цара честитога, Па одоздо ватру потпалите! Нека светац Биограду светли. Када свеца у пеп'о створите — Бац'те пепо низ тијо Дунаво!" А кад се ово спаљивање заврши, онда народна песма вели да је Синан наредио војницима: „Па узмите троструке камџије; Растерајте рају са Врачара! А попове у тамнице бацте, Све попове и све калуђере, Нек ту труну док на свеца мисле!" Заиста, тако је и било. По наредби Синан-паше Ахмет-бег Оћуз узео је тело светог Саве из манастира Милешеве, и донесе а Синан-паши у Београд, који га спали на пољу Врачару 27 априла 1594 године. О овом датуму спаљивања било је у нас врло много говора и врло супротних мишљења, али је усвојено раније мишљење Илариона Руварца, а то је овај датум, који овде изнесосмо. Тако је било и мишљење архимандрита Нићифора Дучића (Књижевни радови књ. V. стр. 302307) Ј. Томића Срп. Књиж. Гласник књ. XVI