Opštinske novine

Где је спаљен Св, Сава

стр. 907 — Пав. Поповића Глас. Срп. акад. Наука књ. ХС стр. 53—55, као и нашег чувеног историка Љубе Ковачевића. О самом спаљивању има близу двадесет разних извора и многих расправа, било наших или страних писаца, као и много записа. Ми ћемо овде напоменути само два извора, о дану спаљивања, о дану када је тело узето из Милешеве и када је ово спаљено. Ови су записи узети из књиге III бр. 5253 Записа од Љубе Стојановића, као и од истог писца Запис Бр. 962 узет из Родослова. Тако први гласи: „В љето 7102 в дни перскаго цара вазет бист светитељ Сава в петак вглики; уви мне грешному" — године 1594 у време перског цара узет би светитељ Сава на взлики петак; јаој мени грешноме!" Други гласи: „В лето 7103 однесоше Турци Светаго Саву из Милешева мјесеца марта 10 ден Ахмет Бег Оћуз исожегоше априла 27 на Врачару код Белграда". Велики петак тада није био 10 марта, него је падао 29 марта. Тачан је датум спаљивања 27 април као и само место спаљивања поље Врачар. Руварац, говорећи о пећским патријарсима од Макарија до Арсенија III, потпуно је доказао, да 1595 Синан-паша и није могао спалити Светог Саву, зато што је био збачен са везирства, те према том отпада ова година 1595. Остаје дакле година 1594 као она када је Свеги Сава спаљен, а која је у нас опште усвојена. Да напоменемо узгред да је овај дан усвојен и од стране Милана Ђ. Милићевића у књизи „Стефан Немања и Свети Сава" штампаној 1879 год. у Београду, као и по други пут штампана 1913 године (види стр. 56!). Исто је ово усвојено и у књизи „Свети Сава" од проте Јована Вучковића стр. 91 — Нови Сад 1902. Шта је било даље са Синан-пашом? Он је у години 1595-ој напао на влашког војводу Михајла, али га овај код Трговишта тако разбије, да се од очевидне смрти спасао само срамним бегством. Наскоро, после овога

На коме је месту Врачара био спаљен Свети Сава? Тадашња турска варош Београд у 1594 години, као што је раније изнето, била је на Дунаву, опкољена градским бедемима, почевши од Дунава, па на градски брег и одавде до саме Саве. У овим бедемима било је пет капија за улазак у варош. Тако је Смедеревска Капнја била на Дунаву; удесно од ове, посматрано из града, а у правцу данашње Душанове улице, била је Видин Капија; Стамбол Капија била је испред садашњег споменика Кнеза Михајила; идући Сави била је Бањалучка Капија, доцније прозвата Варош Капија. На самој Сави код ђумрука или царинарнице била је Шабачка Капија, доцније назвата Сава Капија. Синан-паша, хтевши показати Турцима да је заиста газија и победник, који се никога не боји, а најмање, силе ђаурскога свеца, изабрао је такво место на Врачару са кога се лепо виде и турски бедеми и турска варош на Дунаву, насељена Ерлијама, Турцима домородцима и всјницима. Такво једно место морало је бити узвишено, а у правцу и бедема и вароши, те је било у њиховој близини. Још више, када је у близини тога места пролазио Цариградски Друм. Иначе, ако таквога места не би било, а спаљивање извршено на пустоме месту, испод кога су насељени Цигани, удаљено од Београда, Синан-паша би промашио свој циљ. Јер, када нико од Турака не би видео то спаљивање, нико му не би веровао да је такво дело извршио у славу Мухамеда и султана, а раји Турци не би веровали, када би се ова и плачући јадала, т.ј. бедна сиротиња, којој правоверни Турчин не сме да верује. Природно је да је такво узвишено место само тамо где је какав хум, или хумка, одакле се лепо виде Дунав, турска варош и град, тако да са свих озих тачака Турци могу лепо и јасно видети спаљивање тела српскога

пораза, он умре у Призрену, где буде сахра-ј|р с ветитеља, у част и славу полумесеца. У суњен у препрати своје џамије с леве стране,мр боту 24 априла 1594 године, под турским кам-

до два стуба. На гробу му буде метнута ве лика мермерна плоча и начињен споменик. Очевидци Призренци причали су, што је тада забележено од стране игумана Аксентија, да је 1762 године река Бистрица, која протиче кроз Призрен, тако силно надошла, да је вода оборила сву џамијску препрату; подигла мермерну плочу са гроба; изваљала Синаново тело црно као огорели пањ, и собом некуд однела. Срби у глас завичу: „Гледајте! гледајте! Паде гроб! Узе га вода... црн као крља... однесе га!" Затим се Бистрица трже натраг. Стубови од препрате осташе оборени, близу џамије, а Синаново тело не

џијама, Срби наслагаше дрва и винову лозу, па запалише огањ; дим се диже, ватра букну и у пламену који је лизао и обухватио свето тело и у диму који се дизао небу под облаке, изгоре тело СветоГ Саве. Србима, томе бедном и бесправном робљу турском, ударен је нож посред срца жива, али је тог тренутка, са 64 турске џамије, запевало 64 мујезина: „Алах ил Алах, ве Мохамед реис ил Алах!" т.ј. Бог је Бог, а Мухамед је његов пророк. Таква једна хумка није имала испред себе никакво брдо ил;и пуст, напуштен крај, већ је имала прегледну равницу, турске баште и летњиковце, које је све надвисивала. Она је

ста. Гнев Божји није хтео оставити Синана моЈ )ала имати у својој близини какву турску ци у гробу, а српска земља није хтела чу^а^Г»^~^ЕШију, те да се још више види понижење у својим недрима одметника и издајника. ^Срба^ђћура према Турцима. Из предњег о" " * Ј 2*