Opštinske novine

Београд

прогласи за цара прво у Британији, па захвати затим Г.алију и Шпанију. Нарочито је тежио да као човек, који је рођен и одрастао у Нишу, унапреди Горњу и Доњу Мезију — садашњу Србију. Сингидунум (Београд) постаје велики град; један од привлачних византиских градова. Он постаје хришћански град, јер и цар Константин Велики постаје заштитник Хришћана. У њему се дижу многе грађевине са мозаицима, диже се храм за Хришћане, амфитеатер, дижу се јавна кунатила; праве се споменици, подижу се палате, виле и водоводи, праве се путеви. Византија мења цареве (Констанције II, 337—361; Јулијан 361—363), који су мало учинили за државу. Тако исто нису ништа учинили ни за Сингидинум (Београд). Јовијан (363—364) за кога тврде, да је 331 год. рођен у Сингидунуму (Београду) као човек из династије Константина Великог много је радио на подизању хришћанства, а тиме и на унапређењу Сингидунума ^Београда). Већ се истиче да ]*е у то време сингидунумска (београдска) хришћанска општина била врло јака и да су јој верски следбеници били врло> упорни. Валенс (364—378) мало је учинио за унапређење државе, још мање за побољшање Сингидунума (Београда).

Са Валенсом се и завршава династија Константина Великог. Теодосије I Велики (379—395) по пореклу Шпанац, ступа Иа престо, савлађује све своје супарнике. Био је ревностан хришћанин и добар војник. Када је видео да не може да се одржи јединство Римске Империје, он је царство поделио на два дела: — Источну Римску Царевину, коју преда у наследство сину Аркадију (395—408) и, — Западну Римску Царевину, коју преда у наследство своме сину Хонорију (395—423). Теодосије I Велики трудио ое да очува Римско царство. Али Западно Римско царство пропадне са последњим царем Ромулом Аугустулом 476 год., док Византија — Источно Римско царство још живи и у њему се мењају цареви: Теодосије II (408—450), Маркијан (450 457), Лав I (457—474), Зенон (474—491) и Анастасије (491—518), чиме се завршава династија Теодосија I Великога. 6) Хуни Хуни су варварски народ турско-татарскога порекла, који су имали огромну и >силну државу у близини Кине. Кинези су, као културан народ, да би се од Хуна обезбедили, подигли око 200 год. пре Христа чувени кинески зид, па успели и да сруше царство Хуна.

Илирца, римскога војводе, који је доцније као савладар Диоклицијана и друга два савладара владао у Британији и Галији и мајке Јелене, родом из Далмације, тајне хришћанске). По смрти оца му (у једној британској вароши — 506 год.) војска, која га је волела, прогласи га за цара. Наследник Диоклицијана на Римском Истоку, врховни цар Галерије, то потврди. Константин Велики водио је борбе и потукао у Галији Максимијана (савладара Диоклицијана), кога је у Марсељу и погубио (310 год.). Прешао је Алпе и пред Римом потукао Максенција (сина Максимијана) цара Италије, Шпаније и Африке, који је 312 год. удавио у Тибру. Константин Велики као победилац овладао је свима земљама Максенција. Говори се да је усред дана, када је водио борбе видео заједно са својом војском на небу светао крст са натписом: ,Дп ћос бј^по утсеб" (У овом знаку победићеш). Када је преко ноћи снио и Исуса Христа, он је сутра дан направио заставу са крстом и монограмом Исуса Христа, па је на штиту ставио пред војском. Наклоност његова према хришћанству и наслон на њега тако је очигледно манифестована. Уз то, он је са царем Римског Истока Лицинијем (наследником умрлога Галерија) издао у Милану 313 год. едикт (указ) о слободи хришћанске вероисповести у целој Римској царевини. Лициније пак, понесен тиме, после победе свога савладара Максимина Даја, који је био протиз Хришћана, прокламовао је Милански едикт и у Источним римским областима.

Константин Велики завади се с Лицинијем зоог власти те ступе у борбу, из које Лициније мораде да му уступи Панонију и западни Балкан (314 год.). По том, када Лициније опет изазове рат, јер је прогањао Хришћане, Константин Велики потуче га код Једрена и Галипоља, натера га да пређе у Азију, сатре га код Христопоља (Скутари), ухвати га у Никомедији (324 год.), па га умори у Солу,ну и тако сам завлада целом Римском царевином. Константин велики као хришћанин узме вођство цркве у своје руке. Чак сазове у Никеји (Мала Азија) први црквени засељенски сабор 325 год., када је Арије (алекеандријски свештеник), који је проповедао разносушност Бога оца и Бога сина, био проклет и затворен. Он је на обалама Босфора 11 маја 330 год. извршио свечано освећење Константинопол-а (Цариграда, Истанбула), те тако створио нову престоницу Нови Рим, који је опасао бедемима, снабдео га пристаништима, дивним грађевинама, подигао је величанствене цркве. Константин Велики уредио је државу. Он је 332 год. разбио црноморске Готе, натерао их на мир и на савез. Истакао се као велики војник, који је у улози цара тежио да истакне неприкосновену природу владаоца и да од царске власти начини апсолутну власт са божанским правом („По милости Бога"). Пред смрт покрстио је своју децу. Умро је 337 год. Види: — Шарл Дил — „Историја Византиског царства", превео Р. Перовић, Београд 1933., Д-р Никола Вулић — „Константин Велики", Братство XVII, Београд 1924., Гуљелмо Фереро „Константин Велики и победа Хришћанства", превод А. Венцелидеса, Сарајево 1921.