Opštinske novine
5*
Знаменига Београђанка Н. Петрови-к
99
привлачила, одбацила је све да се на бојном пољу, господарећи својим срцем и живцима, преда најтежој и најузвишенијој дужности. Бдијући тако на једној од позиција над рањеницима, који су увек пристизали у све већем броју, она оставља ону споменуту забелешку, која на редак и искључив начин даје поглед у њена унутрашња осећања: „...сунце је пржило и ми смо умирали од жеђе. Извор воде који је био близу наше амбуланте био је врућ. Умирало се од врућине и топлоте јошј у 6 сати пред вече — а више наших глава целог дана грувала је наша артиљерија пољским топовима, без паузе и прекида, зујало је у оном ваздуху пуном ватре, а шрапнелска зрна остављала су у ваздуху сјајну златну пругу. Њима као одговор долазила су непријатељска разрона зрна и падала на косу преко пута од нас. Бејасмо оглувели готово од пуцњаве, жеђи и сунца, нигде заклона, нигде ладовине, ваздух непокретан. У 7 престадоше топови и наши и неприпријатељски. Густ мрак поче да се спушта, рањеници пристижу обамрли од болова и од ватре сунчане. Радили смо око њих, а удови нам бејаху испуњени оловом, једва се кретасмо под амбулантним шатором. На једном отпоче да грми и сева, тако учестано и страшно и нешто се као колос заљуља у ваздуху, из сваког камена муња је севала, свеће нам се погасише, рањеници се гласно мољаху Богу, све је било пало ничице на земљу да га не би погодила муња или оркан собом однео. Шест пуних сати бејасмо избезумљени од чуда природног, и ја са ужасом у срцу осетих величанствену срдњу природе на ону силну избезумљену ватру коју људи једно другом упутише. Први пут у свом срцу осетих религијски страх, страх господњи..." * Светски рат је водио ову храбру жену истим путевима, док није у Ваљеву априла 1915 подлегла зарази пегавца од ког је до задњег часа лечила напаћене српске војнике. Била је сахрањена на ваљевском гробљу. Само један скроман дрвени крст означивао је место њепог последњег починка. Двадесет година лежала је у том скромном гробу док нису дошле посмртне почасти и велико признање, које јој је на првом месту указала наша национална и захвална војска, а с њом Народна одбрана, Коло српских сестара, сва хумана друштва, сви који су је познавали и који је нису познавали. * Пре неколико година, у издању Интернационалног савеза ратника, изашло је монументално и једно од најзначајнијих поратних дела о жени под насловом: ,,Фемина патрис дефенсор". У књизи, из изјава најпозванијих личности, велшшх војсковођа и државника, видимо што су све жене за време светског рата учинил? у појединим савезничким земљама не само да олакшају ситуацију у унутрашњости земље већ исто
тако и на бојном пољу. Кад се све ово чита, онда и нехотице падају напамет речи великог енглеског драмског писца Бернард-а Шоа које је он написао у својој прекрасној драми „Жан д' Арк", да историчар који је је противник жена, који не верује у женину генијалност на „традиционалном мушком пољу рада" — неће никад ништва створити од Жан д' Арк. Уистину, ове се речи у пуној мери могу применити и на Надежду Петровић. Да је схватимо и разумемо, треба се најпре отрести многих предрасуда и приступити овој жени с пуном вером за све оно што је она радила. Није случај да су то схватање према њој у првом реду показали војници. Свакако ће доћи време кад ће ова захвалност бити још видније обележена. Белгија је малој скромној чиновници Габријели Пети, коју су непријатељи јустифицирали за њене херојске подвиге у корист њене домовине, подигла диван споменик; посмртни остаци храбре Енглескиње Мис Едите Кавел почивају у Норвишкој катедрали, њена статуа постављена је у лондонском Трафалгарскверу визави Националној галерији портрета; биста нама свима добро познате племените Шкотланђанке д-р Елзи Инглис, рад нашег скулптора Мештровића, налази се у Шкотској националној галерији. Захвалност је увек израз и доказ великог и поштеног срца. Само су мали и ситни људи незахвални, они чија се „вредност" очитује у потискивању племенитих и бољих духова, часног и поштеног рада који се врши на општу корист и на опште добро. * Тамо, у старој Ратарској улици, која данас носи своје ново име Краљице Марије, стоји очувана кућа у којој је Надежда живела, врт у ком се радовала пролећу. Једна симпатична плава жена чува у тој кући све оно што на њу сећа: њене уметничке радове, књиге, а уз то стотину ситница с којима је повезан наш живот док смо на овој земљи. Стари лепи намепгтај, теписи, тихи мир који влада у малој соби у којој је смештена библиотека, све то говори о једном духу који је у часовима одмора волео све оно што је лепо и што му даје нове свежине. Д-р Марија Илић-Агапова.
Надежда Петровић: Ресник