Opštinske novine

100 београдске бпштинске нбвине Поводом двадесетогодишњице смрти ак. сликара Ристе Вукановића

Пре двадесет година париски лист „[.е рј^аго", у свом броју од 14 фебруара 1918 год., донео је кратку вест којом се јавља да је у Паризу, далеко од домовине, у изгнанству, умро истакну.ти српски уметник г .Риста Вукановић; наш часопис „I.а Ра1г1е бегБе, Кеуце тепвиеНе <1е8 бегћеб еп ехЛ", који је у то време излазио у Паризу под редакцијом г. Драг. Д. Иконића, у фебруарском броју од исте године донео је и текст говора г. А. Арнаутовића над гробом овог великог сликара националисте који је занавек заклопио очи 7 јануара 1918 године. Смрћу овог истакнутог уметника заклопила се и једна страница наше мучне историје тих великих и

Риста и Бета Вукановић

судбоносних дана који су на један надасве трагичан начин стављали на кушњу душу и карактере људи. Рођен 3-1У-1873 у херцеговачком селу Бусовини, Р. Вукановић завршио је гимназију у Београду, а затим је као државни стипендиста 1890 отишао на сликарску <1 :адемију у Петроград. Иако усхићен Русијом, он се отуд већ после боравка од једне године преселио у Минхен, јер није подносио оштрину руске северне климе. По завршетку студија у Минхену, он се враћа у Београд, где развија своју уметничку активност и као сликар великих уметничких радова, чије је мотиве узимао из наше историје деветнаестог века: „Дахије", „Прве жртве", и као одлични портретиста целог низа портрета наших истакнутих људи тог времена: Др. Б. Петронијевића, д-р. Н. Вулића, Б. Поповића, Драг.

Арнаутовића и других. Са својом госпођом, нашом познатом сликарком Бетом Вукановић, отвара прву Уметничку школу у Београду, оснива уметничко удоужењ" „Лада", залаже се за организовање прве уметничке изложбе у Београду и прве југословенске изложбе, која је приређена 1904 године. Београд отад постаје искљуи *во средиште његове целокупне уметничке и доуштвене делатности. Подаци о њему као уметнику, осим у нашој Нар. енциклопедији д-р Ст. Станојевића, налазе се и у оном лепом албуму што га је издала уметникова госпођа, као и у већ споменутом некрологу г. Арнаутовића. Умро је врло млад, у 44 години. Историја његове болести је мучна одисеја, коју су убрзале и потенцирале ратне невоље. Умро је од туберкулозе на бубрезима. Први симптоми болести, чији карактер лекари још онда нису могли определити, појављују се 1909 године. Те прве мучне године и он и госпођа му леже болесни у Државној болници у -Београду. Д-р Суботић га шаље на Ривијеру. Уметник тамо одлази и заиста топло јужно сунце и море делују на њега, боље му је, али само привремено. Болест се и даље развија, тако да је интервенција лекара и даље потребна. Рат с Аустријом затиче уметника у Београду. Као одличан познавалац многих страних језика, Вукановић постаје цензор на нашој главној пошти, где скупа са г. Гролом и г. проф. Тривунцем, на смену, врши ову службу све док аустријска војска није први пут освојила Београд. Тешка срца, као и многи други грађани, Вукановић са својом госпођом напушта тад Београд и одлази најпре за Ниш. Мучне прилике које су тамо владале уметник је одмах осетио на свом здрављу. Станују у једној влажној соби; болест се погоршава тако да је д-р Суботић принуђен да уметника опомене на опасност којој се тим излаже. Даље прилике присиљавају их да одпутују за Солун. Али чим је Београд био поново враћен, уметници се враћају у Београд и остају у њему до саме велике катастрофе, до трагичног пада Београда пред надмоћнијим Макензеновим оружјем и неупоредиво већим бројем Макензенозих војника. Увек веран националној идеји, уметник сад постаје члан Комисије за оштету, што су је београдском грађанству и Београду проузроковали Ауетри^ачци. Кад је дошло до слома, који је горку чашу искушења напунио до врха, и скоро сво становнипгтво београдско присилио на бег, повлачење у неизвесност, Вукановић са госпођом одлази за Ниш. Ту госпођа преузима на се дужност болничарке (код д-р Шрагера), а Вукановић постаје поново цензор. Све теже прилике на фронту присиљавају их на даље повлачење према Битољу, а одмах затим према Солуну, али једва да су ту пробавили два месеца, кад је издата наредба да се у вези са „Солунским фронтом" становништво даље склаша. У Атини, куд су отпутовали из Солуна, госпођа Вукановић се разболи од запалења плућа, а већ после двомесечног боравка, према новој наредби, треба напустити и Атину и тражити уточиште било у Италији било у Француској. Уметници се решавају за Француску и преко Малте одлазе за Марсељ. Болест г. Вукановића, која се донекле била притајила, сад поново добија маха. Стиснути у скромној хотелској соби, у пуној неизвесности и за даљу судбину домо-