Opštinske novine

Поводом 2д-год. смрти акад. сликара Ристе Вукановика

101

вине за коју су обоје тако тесно били везани, и за град, кога у свим овим патшама никад није заборавсвоју личну, живот ово двоје уметника отад па све до љао, уметник само сан»а о оздрављењу, о повратку у

Риста Вукановић: Молитва (1901) (Својина загребачког Музе/а)

преране смрти Р. Вукановића претставља један исечак из општег трагичног живота многих наших грађана тога доба. Скризајући дубоко у себи своје унутрашње преживљавање, госпођа Вукановић настоји да болеснику покаже што ведрије лице, негује га у тим тешким приликама што је боље могла, док се толико није опоравио да су могли кренути за Париз. Ту сад г. Вукановић добија место инспектора за нашу омладину, која је била распоређена по разним француским нгколама скоро по читавој Француској. Инспекције, које је морао вршити, за болесног уметника су врло напорне, али он их врши све док поново болест није сасвим завладала над овим телом у ком се скривао тако енергичан и по природи ведар дух и племенита уметничка душа. Из Марсеља у Париз уметници су допутовали 1916 године. Станују у меблираном атељеу у улици Пуасона (бивши атеље неког Немца који је из страха преко ноћи из Париза побегао). Сав живот се оснива на „систему карата". Госпођа проводи дане у нези око болесника или у бурби да стојећи у дугим редовима добије на карту оно што се тад могло добити: млеко, хлеб, угаљ.... Прва операција којој се Вукановић подвргао у Паризу (кога су у то време француски лекари напустили да се нађу на фронту где се тражило све њихово знање и спрема) толико је болесника измучила (операцију је вршио неки Шпањолац), да он касније, кад се после двогодишњег боравка болест компликовала услед црног пришта на уснама, изјављује на сво наваљивање лекара, да „више никад не ће у болницу". Правећи последњи напор, госпођа Вукановић преноси тад тешко болесног мужа у санаториј „Опсерватоар". Настају тешки и мучни дани и за уметника и за уметницу. Свом својом душом, неутрошеном енергијом везав за живот, а свом великом љубављу за отаџбину и Бео-

Србију, у Београд. Госпођа му олакшава часове својим присуством и својом благошћу, али смрт, тешка смрт

Риста Вукановић: Дахије (1898) (Својина београдског Музеја)