Opštinske novine

102

Београдске општинске новине

ван отаџбине, далеко од вољеног уметничког огњишта, њихове куће, која је у то време у Београду већ лежала у рушевинама, све се више приближује и уметник умире на госпођиним рукама једног тужног и суморног јануарског дана не дочекавши остварење сво-

Бета Вукановић: Аугопортре (1914)

је највеће жеље, у визији победе која му се пророчански указивала на смртном часу. * Ово је кратка историја болести Ристе Вуканозића забележена по речима његове госпође, која је била љубазна' да их саопшти за овај кратки напис за „Београдске општинске новине". Мртвачка кола, у којима је поред свештеника села уметникова госпођа, однела су мртво уметниково тело из санаторија Опсерватоар на париско гробље „Бање", где је тужна кола чекала пратња која је уметника отпратила до његова гроба у пријатељској, али ипак далекој земљи, у великом „граду светла", који је тих дана и сам дрхтао под ударцима тешке артиљерије и пружао сасвим другу слику од оне која се обично за њ веже. „Потерали су нас са слободне родне груде и расејали по туђим земљама. Макар и најпријатељскијим, али ипак страним..." Овим речима почео је свој надгробни гозор г. Арнаутовић износећи над отвореном раком оно што је тад највише сва срца тиштало. Евоцирајући трагичну смрт песника Диса, прерану смрт младог песника Бојића, говорник асоцира овим двема националним трагедијама за прерано погинулим талентима ову трећу

смрт сликара ког смо изгубили далеко пре него што је го морало бити... На Бање-у, као и у другим деловима далеких туђих земаља, остао је још један српски гроб из доба Светског рата. Госпођа Ристе Вуканозића, пошто му је подигла споменик, преселила се после извесног времена из Париза у Клермон-Феран. Ту је, благодарећи срећном стицају околности, нашла много утехе у једној уметничкој француској породици. Радећи са својим многобројним ученицима, сликајући нарочито много портрете по поруџбинама којих је умзтница у овом фрачцуском граду добијала у великом броју, госпођа је с много успеха приредила у Клермон-Ферану и једну своју колективну изложбу свих тих радова. У домовину се вратила са последњим транспортом српских емиграната, који је из Париза кренуо за Београд касно у јесен 1919 године. Уметница, која је у избеглиштво кренула с мужем, вратила се сама, њихова лепа кућа у Београду била је разрушена. Живот, пун тешкоће у свему, морао је почети сасвим изнова. Маколико све то било неизмерно тешко, остаје увек једна велика истина, а то је оно велико светло које зрачи с гроба нашег сликара Ристе Вукановића, иако није имао срећу да почива у рођеној земљи. Д-р Марија Илић-Агапова

Надежда Петровић: Кошутњак