Opštinske novine

342

Београдске општинске новине

!исто као и учитеља ценили, па помало смо се од н>ега и плашили." Живко је ступио у гимназију у Крагујевцу. Тамо се тако исто истакао као добар ученик. Свршио је 6 разреда гимназије. Као човек, од доба младогти па све до смрти, кроз цео живот, имао је у себи неку урођену отменост, ><оја се не да научити ни у једној школи, ни у једном заводу за васгшташе. Увек тих, миран, прибран. Свакад прво размисли о ствари, коју намерава да ради или жели да нареди други да ради. Као човек увек је имао љубави према напредном, према лепом и према праведном. Рођен је за педагога и васпитача и, да није био по струци војник, сигурно би био професор универзитета. Као човек био је према свакоме приступачан. Са сваким се опходио лепо, неусиљено, природно и није чудно што је њега сваки волео, ценио и поштовао. Као човек по своме начину жизота био је врло скроман. Он није волео надувеност, поноситост и охолост; чак му је то било и одвратно. Код њега се увек огледала отменост једнога Шумадинца. И, када га је писац озих, можда овлаш изнетих и непотпуних, редова (којима се жели макар и нешто да истакне жизот и рад овога војног великана, научника и патриоте), замолио да му напише предговор за чланак „Шумадија и Шумадинци", он је то примио са задовољством. Живко је, похваљујући тај мој рад, истакао; „да је у Шумадији нихла прва идеја о нашем ослобођешу... да је у Србији као пијемонту имала важан удео... и, да тај и такав удео у стварању држазе Шумадија је могла да оствари једино ваљаношћу Шумадинаца..,." Живко Г. Павловић истицао је Шумадинце као људе. Заиста, када се у потпуности хоће да претстави Шумадинац (можемо рећи, он није више жив те да нам се не припише нека особина, коју немамо) нека се загледа у свему и по свему Жизко Г. Павловић... Он ,'је у себи имао нешто крепко, живчано, врло активно, често нервозно — „активно и смело". Био је увек озбиљан, никада није волео да занозета. Чж и у младости није се никад заборавио. Живко је имао здрав разум, меру и смисао за стварност. Он је радио и ћутао; некада патио па и потцењиван, али то се није могло код њега да примети. Био је способан да прима на себе одгозорност, чак и у најтежим моментима. Када су сви гледали да се извуку, он је пркосио судбини и опасности (1915 год. најбољи је за то пример). Живко Г. Павловић као човек имао је велику у себи националну свест, љубаз према Народу и оданост према Отаџбини. Као човек са свима врлинама (разборит, умешан, начитан, скроман, некористољубиз, догтојанствзн) и свима лепим физичким особинама (леп и средњи стас, примамљива спољашност, здраз и крепак, добар јакач и издржљив на раду) чини тип одличнога претстазника по свему — Шумадинац достојан хвале и поштозања. Живко Г. Павловић, био је као чозек у свему и по свему — Шумадинац. Као војник: Као војннк био је уистину велики: као потчишели,

као настазник, као командант, као личност најважнија у Врховној команди. Ступа у Нижу школу Војне академије, пошто је волео војску и пошто је положио пријемни испит, 1 септембра 1889 год. са XXII класом. Из ње излази као артиљериски потпоручник 16 септембра 1892 год. као 7 у рангу од 50 другова. Првих дана војничке службе обележио је таквим потезима, да је сваки паметан и објективан посматрач у шему могао запазити војника од расе, човека рођеног за војсковођу. Као потчињени био је дисциплинован, увек послуша,н и на служби савестан. Добар.друг и пријатељ. Волео је да ради, да се усавршава. Он се свесрдно трудио да се што боље спреми за положаје у војсци, које је очекивао. Ступио је на Вигау школу Војне академије, после положеног пријемног испита, 1 септембра 1894 год., коју је завршио као 9 у рангу од 14 другова 1 септембра 1896 год. По свршеном школозању на Вишој школи Војне академије предузима озбиљну припрему за више војничко образовање. И, чим је искомандозао прописно време батеријом, изабран је по пријави за припразника за генералштабну струку. Завршио је ирипрему за генералштабну струку, 2 године, те по положеним испитима преведен у генералштабну струку и произведен у чан генералштабног капетана II кл. 1901 год. Као гснералштабни капетан послат је у Немачку, где је као државни питомац у Берлину изучавао немачки језик и студирао немачку војску. Он је имао много лепих погледа и похвала за Немачку војску, коју је изучио и упознао врло подробно и савесно. Био је мишљења, као и многи други официри који су у Немачку ишли да јс врло корисно слати официре у Немачку да у њој виде шта је ред и рад. Утицај Немачке оставио је дубокога трага на Живка Г. Павлозића. Он је стално чинио упоређеља између Немачке доктрине — Клаузевица, мислиоца и војнога немачкога филозофа, и Француске доктрине — Нанолеона I, коју је онако сјајно изнео Жомини. На свима радозима као генералштабни официр, доцније 1906—1907 год. као потпуковник и командант 18 пешад. пука „Сувоборског", осећао се дух Немачке доктрине: методичност, тачност, која иде у педантерију. Завео је био као командант пука решавање тактичких задатака. Код њега и око њега сви су се скупљали официри Београдског гарнизона. То је био као неки „Народни војни универзитет" где су сзи долазили да чују и виде, што дотле није нико у војсцн практиковао (или бао ретко ко). Живко Г. Павловић био је способан да свакаме одговори на постављено питање. Он се увек сећао тих дана војничкога рада и ^живота са гордошћу. Свуда се гозорило само о Живку Г. Павловићу. Стога је 1904 год. одргђен за оодонанс официра Н>. В. Краља, док 1907 год. за ађутанта Краљевића Ђорђа; а 1910 и 1911 год. био је наставник Витешком Краљу Александру I Ујединитељу. Живко Г. Павловић још 1910 год. буде запажен и позват од стране Војводе Радомира Путника као генерала и начелника Главног генералштаба на положај