Opštinske novine

Нскролог 1- ЖИВКО Г, ПАВЛОВИЋ генерал, академик

Живко Г. Павловић, дивизиски генерал у иензији и резерви, редовии члан Српеке академије наука, почаени члан Латинске академије за науку, лепу књижевност и вештине у Паризу, почасни члан Академског друштва за међународну историју у Паризу

| Живко Павловић

итд. умро је 26 априла у 14 ч. 1938 год, у санаториучу „Врачар" у Београду. Велики војсковођа, десна рука у своје време славнога Војводе Радомира Путника, и академик склопио је своје паметне очи за навек... Отишао у „Пантеон народне захвалности" и заузео своје место тамо, поред Војводе Живојина Мишића, Војводе Стеие Сепановића, Генерала Милоша Васића... а у близини државника Николе Пашића, Стојана Протића, Андре Николића, Милорада Драшковића... недалеко и сви скупљени око Краља Петра I Великог Ослободиоца и Витешког Краља Александра I Ујединитеља. Живко Г. Павловић и као човек и као војник једна је првозначајна личност новије историје Југословена. Као човек: Као човек син села, усред Шумадије (Башин, срез Јасенички, округ Крагујевачки, Дунавска бановина), на граниди крагујевачког и смедеревског округа, рођен 1 марта 1871 год. Родитељи шегови, отац и мајка, неписмени сељаци, били су врло сиромашни. Огац му Гаврило а;ивео је на маломе поседу, у Бапгину, када је дошао из Рамаће срез Гружански, округ Крагујевачки. Стекао је надничећи нешто поседа, те су му два сина могли скромно живети. Мора бити да је и отац Жизков Газрило имао, иако неписмен и сиромашан неких нарочитих врлина; јер је био четовођа и чак командовао батаљоном у српско-турском рату 1876/1878 год. када је добио златну и сребрну кедаљу за храброст. Породица Живка Г. Павловића стаоином је из Равне Сјенице, Новопазарски Санџак, стара Рашка, чији је народ претставник неколиких наших најлепших особина. Често под њихозом неугледном спољашношћу г.рије се много „снажнога, духозитога и моралнога" рекао је д-р Јован Цвијић. То су они зеликани, од најсећс националне вере, који су се борили и жртзовали |— и појединачно. и у мас.ама — за Слободу, за Правду, да освете Косово, да покају Сливницу. То су о:ш џинови, који могу да се горостасно исправе — и као маса и као појединци, — и да крше и ломе пред г.обом све. То су они бесмртници, који су у своје идеале веровали без икакзих облачака сумње. То су они видозњаци, који у себи имају народни инстинкт за живот, „за напред", и, којима ништа није препона... који циљу долазе ма и по цену живота. Таква је породица била Живка Г. Пазловића. Живко је био бистар и обдарен. Његов отац иако сиромашан, напрегао је све снаге да свога сина Живка школује. Живко свршава основну школу, у Церовцу, (срез Јасенички, округ Крагујевачки) пошто школе у Башину тада није било. Његов учитељ Матеја Ђорђевић много је Живка ценио као доброг ученика — чак, још у првом разреду, био је нека врста помоћника учитеља, цензор, како се тада звало. Као ученик иао је свима у очи. Његови другови из школе: Зарија Старчевић и Ананије Јевремовић из села Башина, који су на погребу присуствовали кажу — „Живко је много волео школу. Док смо ми завршавали први разред, Живко је већ сам научио књиге и из другог разреда. Живко прочита једанпут књигу и то му је доста. Живко је свима нама импоновао, ми смо га волели — али, у исто време ми смо и њега