Opštinske novine

294

Беог радске општинске новине

дечје литературе, превенствено спадају у омладинску литературу, и то у литературу за сасвим младе девојке. Све је тамо кристално чисто, има много заноса и идеализма који карактеришу ово доба човекова развоја. У књизи „Лзуди из скамије", почињући од прве приче „Први дан", где се описује први дан у гимназији већ споменуте десетогодишње мале београдске ученице Загорке, па до последње „Другови", све су приче и по мотиву намењене нашој женској омладини. С дирљи вом консекветношћу, из разреда у разред, с часа на час, књижевница прати и слика ову омладину онако како ју је она видела на раду, с оним бригама које је она у њиховој души упознала и осетила. Не упуштајући се у дубља психолошка анализирања појединог случаја, што би садржину књиге знатно отежало за овај круг читалаца, она нам је ту дала нашу девојчицу поред које свакодневно пролазимо на трговима и на улицама — просто, мило и заљубљено, сестрински и матерински у исто време. Цреко ове збирке прича наша мала гимназисткиња ушла је на поетски начин у нашу књижевност и можда нитко није позванији од тих девојчица да приђу књижевници онако како то указана љубав и пажња заслужују. Дете наше социјалне средине дало је све типове са бескрајно великим варијацијама. Нзегове душевне особине су компликоване, склоност и нагони различити, предмет његове пажње често изненађујући, али је у прилично једнакој мери развијена суревњивост, „састезањије". Служећи као база за јединствено изграђивање, она може дати много позитивних резултата. Кроз приче Милице Јанковић уравнотежиће ое осећај другарства, природности и непосредности, и зато ће ова књига у рукама омладине корисно послужити. И у њој, као и у ранијим књигама, налазе се реминисценције на Београд. „Највише сам волела Београд од Врачара до Калимегдана", одговара ми она на моје питање, али ипак је она Београд захватила много шире од означене црте, иако се мора нагласити да га она више доживљује кроз београдског човека, дете, које је с толиком љубављу описала. Већ је касно. Излазим из књижевничиног стана и, огледајући се на кућу у којој она станује, двориште с испуцаном земљом које се поред ње протеже, намеће се жеља да се земљиште на ком се ова кућа налази издигне, да кућу окружимо зеленилом, а сама кућа да се претвори у 1једну од оних малих белих вила обраслих ружама и цвећем! Али, за то треба имати чаробњачку палицу, или — дубок џеп, а обични смртни немају ни једно ни друго... На улици већ горе сијалице увелико, али је овде

све другојачије него у центру Београда. Другојачије се и дише и хода и говори и мисли и ове сијалице што горе другојачије су, као и људи и куће. Макар да овуд саобраћају два „јака" трамваја, двојка и седмица, које овамо долазе од стране Гробља, односно Хартвигове и Александрове улице, ово је изразита београдска периферија, где још преовлађује мирни темпо живота, где се људи који у тој улици станују познају, где је „бакалин на ћошку", односно његов мали шегрт главни колпортер новости, зна сваку кућу, број, врата стана... Улица са старом калдрмом, куће једнолике, сиве. Ниједна импозантнија грађевина, парк, не разбијају монотонију краја. Колико ли разлике између њега и пуног зеленила Топчидерског брда, Жељезничке колоније, Банова брда, Дедиња!... Како се сасвим другојачије дише кад се стигне до Калемегдана који, гледан кроз трамвајска стакла у овој тихој пролетњој ноћи, изгледа као зачарано место по ком се крећу неке загонетне сенке... То се младе гранчице подмлађеног дрвећа њишу на поветарцу у радости своје пролетње обнове. Почетак Кнез Михајлове изгледа као нека триумфална капија кроз коју се улази у море сасвим другог светла него што је оно које је иза нас остало, у кићени свет, ревију пролетњих новитета која се указују оку и на људима и кроз безбројне необично укусно удешене излоге. Све је овде другојачије него тамо у суморној улици Старине Новака у којој на првом спрату једне од безбројних кућа живи, мисли и ради наша тешко болесна књижевница Милица Јанковић. Зар нема могућности да јој однесемо нешто од ове пролетње младости, од овог обнављања природе и света, а да не повредимо њену урођену гордост и осетљивост?! Књижевници и уметници су понос нације. По њима и преко њих, као и преко других својих хероја земље, мора, ваздуха и науке она „вуче' г своју славу и води своје име. Култ живих мора да претходи култу мртвих. Милица Јанковић биће увек једно наше светло име. Морална јачина коју је показала у великој својој патњи, даће многима потстрека да штошта лакше поднесу и уз то стварају и раде. Ту је велики смисао и значај њене моралне јакости, који и њену душу могу испунити племенитом гордошћу и самосвести. Ми бисмо морали размакнути њене зидове, проширити крај неба на ком се с болесничког кр^вета одмарају њене очи док мисао црта нежне ликове ове наше омладине која се весело шета у првим топлим данима увек чаробног београдског пролећа. Д-р Марија Илић-Ашпова