Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

297

— Опет ви?... ви сте излапели, гос'ин ђенерале. И Глодић направи кисело лице. Ех, ех!... Дисциплина је света! Из раја је она изашла! А да ја вама кажем: Кнап је будала; прави се да није за наше друштво, неће никад са( нама овде, а за чије је он друштво? Да није за принчево? Да нисте и ви били џринц?... Ех, што ти мрзим ја те ствари! Перо!... Пљунуо бих на све то! Перо! Овима двојици по капуцинер, то су господа, а нама још литру пића и музику да доведеш, разумеш. Аконто овога, музику... Не могу да слушам вишепреклапања... Дисциплина је света, она ће све да уреди. — Нзет, њет, капуцинер, бран.аше се Ледовски. Мени вотку. Ну, драги Глодићу, што се љутите... Ја вас волим. Ми једнаки... — Даље од мене, даље ђенерале. Немој и ја да ти саставим копите, да ти сад командујем „мирно". Ти си за мене контрактуални чиновник Ледовски, а ђенерал си на папиру. Немој да те постројим, ја тебе, па ћеш да се пушиш шта те је снашло... — Остави човека на миру! викну му Јаклић. — Но, ништа, ништа, накашљавши се, доброћудно одобри Ледовски — ја већ заборавио!... Пријатељу Глодићу, ја био некад царски пуковник, а Врангелов ђенерал, мо! син толики као ви, доктор тамо у Русији, а ја овде сам нико и ништа... и не љутим се на вас! Здравствујте! Ја приђем и пољубим вас. Тако! Он приђе и пољуби Глодића. А онда настави: — А ја само кажем: Кнап, у себи нешто има, он нешто друго... — Кнап, рече подругљиво Глодић — плати му три литре вина за ово, плати Врангеловом ђенералу... — Доста бре, Глодићу, немој да ти ја устанем — исколачи на њега очи Јаклић... Престани! — Кнап није пио у здравље командантово, господо! Повика Глодић. Шта ви мислите... Јесмо ли војска или нисмо! Предлажем у име закона да му се отворе уста и ова политра успе... он мора, да — мора да пије здравицу! Неће и ту ваљда да буде изузетак... Напред! Ја командујем, има да му се саспе ракија... Наста граја. Сви поустајаше; не размИшљајући почеше се мувати, викати, тражити. Неки су их умиривали. Да му се отворе уста! викали су. Наздрављало се команданту. Напред с њиме!... Тада започе рвање. Кнап се отимао, они су неколицина нападали, Глодић се највише беше устремио. Требало је да испадне шала али наста опште гурање, мучна ситуација. Ракија се просу, разби се стакло, попадаше столице... — Треба да пи]е! Није попио... — Ну другови, другови — устаде Ледовски и стаде одлучно између њих, — ја вама нешто кажем: шта ви то радите?

Због његовог израза лица они се мало умирише. Он настави полако са дејством: — Мени жао гледати вас... ви јунаци, ви понос нашега доба, на вама стоји пук, ви браниоци ...али не, не то: — ви храбри изданак људски... за дивљење! — Ви у ваздуху орлови, а ту... но то жалосно! Мени жао, али и ја сам ситан, мени жао: ви летите као орлови, још већи јунаци него они, ви преставници оних који ће доћи, и изданак оних који нестају... Да! Ви летачи! Ја стари Вам скидам капу... Ко то сваки дан грми небом? Ви. Ко облаке пробија, ко се не боји грома ни буре? Ви... Ко онако збијено лети у групи, као јато један до другог изнад престонице, а људи гледају па расту, ко? Ви! Ви то... Ја ту већ годинама, ја ца прекретници двају доба, а некад плачем кад гледам вас. Плачем. Ви подмладак наш, изданак хероја који у нашем дому нестаје, ви бисер човеков... Ви падате доле, гинете, а сутра опет сте летачи, ви најхрабрији! Пријатељи! Ви заслужујете бољу судбину на земљи... Ја вам кажем: ко од вас заслужнији? ПоКажите ми га! Ко своје срце износи на олтар херојства сваки дан, као ви?... Они родољуби, што се туку рукама у прса по зборовима и кажу: „ми, ми! Ми борци''... А кад само каменица зазуји они сагну главе и иду под катедру... а ви! Велико дело чините, огромно, браћо моја, велику жотву ,за 'будућа поколења. Ви хероји! — ви они што не траже ништа за своје заслуге... ви скромни јунаци... овога доба! Ледовски поћута, а и остали су ћутали. ...Шта вама ја могу? Ја тако ситан... посрнуо, шта могу, ја само плачем кад узлећете и пи^еМ са вама. Али ја видим вредност вашу... Младост вашу, ваш живот: ваш секунд вечности који је синуо једном у милијонима година... Ви дајете на олтар отанбине... не отаџбине, не, то мали по!ам: на олтар рода свог, на олтар једног новог освојења. Ви за људе новог доба освајате небо!... Другови! Ви јунаци, а не знате. И нико то не зна. Сви ви тако огромно храбри... Као не људи. — Браћо, тако вас волим, вас подофицире пилоте, вас који светлате образ роду људском, који проносите небОм његову славу, а тако ипак незнатни... Ви страшни дивни, љубљени хероји наши... Живели! Ледовски се на крају заплака.

Кад се разиђоше, у ноћ. на Кнапа ове речи учинише дубок утисак. Он премишљаше у себи. — Прикупљао је снагу да истраје у својој одлуци, да иде правим путем ка циљу, још једну годину у овој средини; а после ће настати, ваљда, и за њега онај први, пуни живот, какав он одавно очекиваше. V Притвор потраја дуже времена, комадант на њега као да беше и заборавио. Једном само у пролазу видео Кнапа, а овај задрхтао по9