Opštinske novine

296

Беог радске општинске новине

— Истина је, потврди Глодић и поче да се смеје; видиш како га истина љути. Истина је, мој брајко, само ти не видиш, брукаш се... Не би ја то бре, не знам за које паре! Срамотиш се. Ти љубавник, цмољо! па она је бре, најлепша девојка... и има свога колегу. ГТГтд си се наврз'о где ти није место? ПЈто не седиш овде са нама, к г о човек, него: све нешто екстра, ти као не припадаш нама, ми нисмо друштво за тебе... — Доста, Глодићу, о томе, прекиде га Јаклић. — Шта, доста! Нећу. Пусти ме да кажем... Гос'ин ђенерале — окреге се он Ледовском кажите ви, ви сте човек... ђенерал, кажите ево: зар није то брука? Овамо љубавник, а девојка га презире... Срамота је од родбине и колега, али овоме не може да се докаже! Кажите, гос'ин ђенерале! — А што, срамота, што? поче доброћудно Ледовски. — Па може да и воли... Кнап леп младић, он ће да дотера за официра; он ни као ми. Ви друго, а друго Кнап... — Да, да, повикаше сви. Браво, гос'ин ђенералеГ Тако је. Је л' ти кажемо ми, Глодићу. Глодић се беше наљутио. — Е, ја сам мимислио гос'ин ђенерале — окрете се он Ледовском — да ви разумете ствар, али извин'те, ви сте... за вас је само вотка. Сви сте ви ђенерали, знамо ми... — Што? покуша да настави Ледовски па Кнап, друго он не долази овде, он одлично лети, храбар, он има пред собом циљ.. он бежи одавде, тражи нешто светлије, овде загушљиво. Љубав даје пострека. Он отима се, а нас већ покрива дремеж... ми овде... — Е, сад видим, света је дисциплина, господо — прекиде га Глодић. Слушајте! Да вам причам како је командант једанпут постројио гос'ин ђенерала. Саставио му копите. Слушајте! Ал' сам се смејао... Перо! бре, ракије овамо... Овако је то било... Причајте ви, гос'ин ђенерале!... Дакле да вам кажем: и госин ђенерал мрзи команданта, а и Кнап, зато се они слажу. — Слушајте, овако је било: гледам ја једанпут кроз прозор са спрата, а иде гос*ин ђенерал поред командантовог прозора, замишљен, не види команданта на прозору. Иде и чупа браду. — „Гос'ин Ледовски, подвикну командант. Чиновник Ледовски!" Мој ти чича ,стаде. — А што ви не поздрависте? упита командант. — „Извињавајте, гос'ин потпуковник, ја њешто замислио се"... — „Нема ту: замислио се! Ви има да поздравите но правилу. Мислите код своје куће, овде нема да мислите. Ви овде пролазите као поред турског гробља! На лево круг! Вратите се и да поздравите како треба"... И мој ти чика Рус стаде. Мислио се; шапуће нешто... Ја гледам: хоће ли да се врати

или неће, ђенерал бре!... А он се врати, па поново поред прозора, а све испод ока гледа на команданта и кад је био близу, он подиже главу и скине шешир, па почне да иде у корак парадни... ха, ха... То ти је било... Сад се ту опет ђенерал збуни и стаде у месту, а гологлав, па гледа у команданта, не зна шта да ради. Ја побегнем с прозора. — „На своје место!" викну му командант. И наш гос'ин ђенерал оде. Је л' тако било, гос'ин ђенерале? — Ха-ха, заори се смех после ове приче... Дисциплина, нема шта! У здравље гос'ин ђенерала, рече Јаклић... Живео и командант који тера капларску дисциплину. — Здравствујте пријатељи, отпоздрави Ледовски. Ја ту причу што Глодић испричао већ заборавио. Красна вотка у Пере. — Кнап не пије у здравље командантово — повика Глодић — Кнап не пије, јесте ли видели? — Је ли, ђенерале — упита Јаклић — мрзиш ли ти команданта, зато што те муштра? — Јок, пријатељу, јок... Ја никога не мрзим. А што? Заслужује он да га мрзим? Он човек, ја човек... а то значи јадник, који ће иструнути као гљива. Ја мрзим нека виша бића која вечно живе и ослободила су се земље, пакла, а ми људи!... Е, вотка добра. Харашо!... То ти је живот... Вотка. — Е таквог вас волим, гос'ин ђенерале, приближи му се Глодић. Перо, вотку овамо за госин ђенерала!... Него, зар није Кнап уображена будала, подофицир, а овамо не иде са нама већ све нешто екстра, издваја се, а сад неће ни да пије. Љубавниче!... — А шта ви пријатељу опет — окрену му се Ледовски — па Кнап нешто друго... Ја вам казао: он не пије, он има други циљ. Он има амбицију, он осећа у себи нешто више, светлије од овога. И љубав њега сада потстиче, то је добро... Он врло симпатичан... на свој начин — а ми на свој. Ми весељаци, не мислимо ништа даље, нама пригнули главу доле, ми ћутимо, не отимамо се, ми задовољни. Кажу нама: овако живи! Ми ћутимо... Ето, нама овакав живот леп, волимо вино, овај Пера нама интересантан, овако не мислити ништа је блажено... Идеш низбрдо, то ми сада осећамо као да идемо низбрдо, без тегобе, мило ти, и лако. Ми пијемо и весели... а он, он — не. Он осећа у себи да треба нешто друго, нешто више, светлије; зато увек замишљен, бори се. Он — слушајте пријатељу — он тај што хоће узбрдо, а то и тешко и има потајних радости: нада, обећања, чежња... Ја знам то стање!... Зато, он, чини вам се као да није за наше друштво; он није ни против, али осећа у себи друш. Пустите ви њега, пустите га, нека иде за својим... То је занимљиво посматрати. А ми овде, тако задовољни, блажени, весели... Пријатељу, ви нешто друго, а он друго, а оба тако симпатична...