Opštinske novine

9*

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

299

небом, као да ]е долазила кроз неки решеткасти отвор. Кнап погледа горе и виде високо ситне облачиће, чак у своду, беле и пре|сјајне. Личили су на развучене повесме беле кудеље. Они задржаваху светлост сунца и пуштаху је овако просуту. Али изнад њих како ли је дивно! Кнап зажеле да се нађе тамо. „МожеЈш ако хоћеш, рече сам себи — а ко то још може тако? Зар није само то довољно, па да ја будем потпуно задовољан својим стањем — ко може тако као ја, да крене сада у тај тамо крај, сав сјајан и трептав и да се тамо сав у сунцу преврће до миле воље?... Требало би да сам срећан, али... Кнап није знао због чега није био потпуно срећан: требало је и Бела то да зна — да он иде горе, или можда и она са њиме да пође... Да, само то и ништа више! Човек је још и сувише привезан за земљу; небески предели су прекрасни, али још туђи; човек да би био ерећан, нису му она довољна, мора се вратити земљи. Ко зна, то Кнап није знао — која ће покољења после њега бити ослобођена земље... Он толико жуђаше за земаљском срећом... Ишао је ка хангарима, на летење. Пре тога је обишао војничке собе, баштицу, све просторије и круг и свуда је нашао примеран ред. Бујна светлост летњег сунца која обасја земљу испуни и њега нечим неодређеним: сетним и јрадосним. Био је готов да помисли како је живот ипак леп. То су говорили његових двадесет и пет година; избијала |е однекуд из њега нада, да мора бити боље, да је то ту у зраку и само треба да падне. „Биће, биће боље, а и сад је добро" као да је чуо шапат око себе. Међутим само су шеве поред њега одушевљено узлетале из траве у ваздух. Њешво предосећање да ће му се догодити нешто радосно није га преварило; таман када је био пред хангарима, сусретне га његов ордонанс, са писмом у руци: — За вас, гос'ин наредниче! Кнапу, као и увек при изненадним: догађајима, уздрхта срце; појури му крв у лице и он се после не могаше никако сесгити: ни када узе писмо, ни када ордонанс оде од шега погледавши га изненађено, ни када он брже сагледа од кога ]е... Све се то догоди тренутно, за њега отсутно; он загледа: Белин рукопис! Па опет уздрхта. Или је повољно, или је неповољно, или му јавља прекид, или га најзад зове да види шта је са њим... Он се савлада, да га не отвори, јер тек сада примети своје узбуђење; савлада се и силом стави писмо у џеп. Хтео је да загосподари собом, да се примири, Прочитаћу кроз пет минута, и погледа на сат. „Пет минута раније или касније, сазнаћу. ...Сад, шта је ту је, садржај се изменити не може. Осуда или помиловање! Друже!" Он иродужи. Хангари беху широм отворени, машине из њих истеране и неке већ

стављене у рад. Механичари су трчкарали од хангара ка машинама и нешто доносили. Звук мотора се расплињавао по удаљеним осветљеним пољанама, на којима је још почивало августовско јутро. — Кнап, на летење — чу он иза себе глас командиров. Тражи те војник, а тебе нема! Хајд, одмах се облачи, машина већ ради! Ти и Калшек бићете пратиоци поручнику Бољевићу; ти десни, Калшек леви... Задатак има вођа поручник Бољевић... Ми ћемо одоздо посматрати ваше ускупне акробације. А ти пази како пратиш. Командир се заустави код задњих речи, и покаја се што их је изговорио, јер се сети да их није требало говорити Кнапу. Та он је и без њих беспрекоран! Никада му још није рекао ни речи примедбе. Зато га је и изабрао, њега и Калшека, и упутио са Бољевићем да их као најбоље акробате споји заједно и опроба шта могу да учине ускупно. Кнап потрча према отвореном хангару, до своје кабине. Баци поглед на упаљене аероПлане и тамо спази свој, већ спреман, а поред њега и остала два аероплана, такође спремна. Поред њих стајали су обучени Бољевић и Калшек и нешто се договарали покретањем руку. Он брзо отвори своју каоину и поче набацивати одело на себе. Они су га чекали. Он је знао: командир је добар, треба само добро да му лети, а остало је лако; али нервозан и нестрпљив кад мора овако да чека пилота поред упаљеног аероплана. Комбинезон који је Кнап навлачио и у који хтеде просто да ускочи, као да се беше узјогунио; нога му је запињала јер га он доле не беше откопчао. То га наљути. Мораде понова извући ногу и полако откопчати доле ногавицу, па га тек онда обући. Иза себе чу пун звук мотора, значи: она два су већ сели унутра и пробају. — Он удвостручи брзину облачења. Командир је шетао поред хангара и наиђе баш поред њега, али само баци поглед и не рече му ништа. Опет му запе облачење: сада је хтео да навуче каску на главу неоткопчану! Командирови кораци се приближише одостраг, Кнап осети његов поглед на себи, и презноји се. — Ајде, Кнап, ајде, чекају те! Други иут позови механичара да ти помогне! — Приђи Бољевићу, он је већ у аероплану, па нека ти каже шта ћете радити. Кнап га захвално погледа. — Разумем, г. капетане! одговори он предано, а осети у том моменту да би учинио све за тога човека. Па потрча, најзад, обучен ка своме аероплану. А писмо? сену му у памети, писмо непрочитано! Командир га је пратио погледом. Није било ни помена о могућности да писмо прочита; он брзо приђе Бољевићу, а овај га отпоздрави другарски једним прстом, и, кроз звук мотора, викну му из све снаге: — Кнап, све оно што ми радимо то и