Opštinske novine

300

Београдске општинске новине

ти. Радићемо ускупне акробације. Ти само гледај добро и прати. Он отрча до своје машине, ускочи у њу и увеза се до гуше; брзо проба мотор и диже руку у знак да је готово. Опипа руком место где стајаше писмо. И тек тада стиже да одахне. Поручник Бољевић истера свој „Девоатин" напред, за њим изиђе и Калшек, а пође и Кнап. Постројише се на полазној линији и онда вођа погледавши у њих диже руку онима тамо у знак полаека; затим даде гас и тад сва три као привезани, прво као да отскочише од земље неколико пута отимајући се, запловише ваздухом. Одмах Кнап додаде јачи гас и залепи се вођи за крило, на неколико метара од њега и изнад њега. Гледао га је одозго, задовољан, осећајући се сигурним као да је у најудобнијој фотељи. Толико је био сигуран у своју руку. Онда кад добише висину започеше ускупне акробације. Вођа, на неколико метара удаљен од Кнапа, тако да му је он лепо могао видети лице погнуто напред, и пратити покрете његових руку, — поче да повлачи аероплан право у вис вертикално — а то одмах учини и Кнап, и дође у положај да изгуби земљу, видећи само огромно небо над собом. Апарат се послушно усправи, обеси о елису; Кнап једва стиже да баци поглед на вођу и да сагледа и њега у истом положају, испод себе. Затим, непрестано га посматрајући, опази како се његов, вођин, апарат поче превртати преко главе — те тога истога секунда повуче и он, Кнап, палицу управљача на себе потпуно те се и његов ,,Девоатин' с преврте уназад преко главе. Мотор зазуја некако потмуло и пригушено и, у једном моменту Кнап не знађаше свот положај — (то у моменту превртања) — али одмах се указа земља и он схвати да је „лупинг" готов. Сад је јурио к земљи свом снагом... Он брзо одузе гас и поче да га исправља; а још брже баци поглед на вођу и на десног пратиоца и види да су и они били у истим положајима. На њега је тога момента помамно јурио ваздух притискујући га, да га уништи. Земља се такође била устремила. Како је страшно а у исти мах и привлачно то вертикално понирање у дубину! Ускупни „лупинг" испао је „као под конац". Као да их је неко повезао за елисе међусобом, па вукао заједно. — Кнап у једном моменту, у оном најбржем падању доле, погледа под собом и виде земљу сву обасјану сунцем, као у магли; а следећег секунда већ повуче команде к себи и исправи аероплан немајући времена да мисли о земљи, па се брзо подаде за вођом да га достигне. Устреми се] и постави му се такорећи тик уз леђа. Вођа — Бољевић их погледа насмешен кад му оба приђоше. Били су сад над оним слојем беличастих

облачића, далеко над земљом, где је сунчана светлост била пуна и обасјавала их, као ореол. Бљештало је унаоколо као у најосветљенијој сали. Горе је био бездан, прво сјајан онда плав; са стране су нестајале недокучиве даљине, а доле замагљена земљина површина. Туђа. Вођа их сада погледа, а они и не скидаху очију са њега, већ схватише шта треба да чине, — повукоше једновремено опет машине право у вис у нови „лупинг". Оне шикнуше и полетеше, мотори пустише гласове као звери, и тако полетеше право у вис ка небу... али до извесне висине, па онда малаксало и у висећем положају очекиваше шта ће се даље са њима учинити. Ту им је снага била на измаку. Тада се опет једновремено сва три пилота погледаше, седећи у седиштима паралелно небу (и земљи), са главама уназад а ногама испруженим унапред и горе као да леже — и повукоше апарате да се преврну рреко главе. — Преврте се и небо отскочи и земља са њима заједно, појави се облачић негде на небу, упре им у очи неки удаљени зрак сунца, забеласа им се и заплави даљина пуна измаглице... и све то пошто им испуни очи оде нагло некуда иза њих... а онда искочи доле земља којој они појурише усусрет као суманути. Истога момента, опет једновремено, одузеше они гас моторима и ови умукоше, али тада запишташе жице на крилима од силног падања. Кад исправише машине хоризонтално, пожурише пратиоци да сустигну вођу. И други ускупни „лупинг" беше изведен као „под конац". Наставише их затим, убрзано, повезано, један за другим. Као да се беху острвили на толики успех и на послушност машина, они појурише небом; пилоти као да изгубише меру и осећај, те се је сада све радило механички. Пратиоци приђ-оше сасвим близу. Кнап је просто чуо звук вођиног мотора, уз своје уво при једном таквом превртању. Ништа више није Мислио: ни на земљу, ни на небо, ни на живот ии престанак његов... већ се сав предао том лудом превртању и игри пуној страве и страсти. А онда, вођа, ужагрених очију, сав занет као да више не влада собом већ се претворио и он у хијену која јури простором, осмотри их и даде им неки знак, па се са својим аеропланом стрмоглави, појури доле као бачен са сунца, и само осети да га свега прожма и обујми језа од падања; стомак му се подиже до грла, проби га хладноћа, очи му се раширише, чисто се надуше од притиска, а земља му појури усусрет као да су је милион ђавола издизали к њему... Истога секунда то учине и иратиоци. Јездили су право доле, из ћисина, сва три, осећајући да падају из ко зна којих даљина. Апарати су били оборени главама доле, они се осећали као јахачи на коњима којима су пустили узде, заболи мамузе па се предали финишу; и сами су се налазили у том положају: главачке доле, са