Opštinske novine

Пилот -пОтпоручник Кнап брани Београд

301

ногама некако позади и изнад. Ваздух је помамно шибао и прштао око њих. Свест им је мркла. Разум није радио. Ако би вођа продужио до саме земље тако, и они би са њим, ништа не мислећи; ако би вођа пролетео некуда по,ред земље, остављајући је са стране и одлетао у неки други простор, они се не би ни изненадили, пратећи га, мислили би тако треба да буде. Толико су му у тим моментима били предани. Али он одједном поче да умањује брзину, исправљајући апарат из страховитог јурења и трк се утишавао постепено, писак жица се ублажавао, и близу земље, на неких 500 метара, исправише се опет сва тројица једновремено и пођоше право. Вођи као да још не беше доста. Још га не попушташе она1 силовити занос за падањем, за сечењем ваздуха, за помахниталим пиштањем крила, још му ое зенице не навикоше на нормално гледање, он — опазивши доле реку, сјури се брзо до ње и исправивши аероплан на неколико метара од површине воде појури свом снагом преко њеног мирног огледала. Сада опет запишташе крила, зајаука мотор, разбесне се њихова удружена страст. Пратиоци га сустигоше и пратише у стопу. Појурише и они за њим, а он се сада није више ни обазирао, уверен да га прате ма куда ишао. Јурише тако изнад реке ниско, бесно, као да нису људи. Блиска водена површина и њено огледало заносила их је, сенила им очи одударајућа светлост. Они то и не примећиваху! Аероплани, као полегали по површини, грабили су. Осетише мирис воде. Река као да се беше продужила у недоглед, а они јездили преко ње дуж њене траке као силни, правековни изумрли водени коњици... Кнап у једном моменту баци поглед доле и спази у води силуету свога аероплана; али му се слика помути. Све то пролети муњевито брзо и он диже поглед да га не занесе, па појури за вођом. Јурење га је испуњавало миљем. Вођа му ни за секунд није смео измаћи, то му је био главни задатак... У једном моменту, у том силном јурењу изнад воде, он .сам не зна како, ни шта би: он само схвати брзином коју не могаше да појми, схвати толико да вођа приђе ближе води, као да ће точковима да је додирне (вођа се играо смрћу). Као да ће да се окупа, тако се чинило Кнапу — приближи се аеропланом тик уз површину — и њему се учини да се вода уклони на том месту да прими вођу. Махинално и Кнап хтеде да следи вођу... али тога секунда — шта би? — точкови му ошинуше воду, нешто пљусну, блесну светлост — па је неста, а наста превртање аероплана преко главе. И он наједном осети над собом ; аероплан и воду, осети да виси доле (у води) и да му огромна нека тежина притискује лице, груди, наваљује на уши и уста. Нарочито на уши. Оне зашумише. Ае-

роплан се беше од додира водене површине преврнуо и у том положају налегао крилима на површину; точкови су стрчали горе, а Кнап висио главом доле, у води. Све наједном заћута. Преста шум мотора, преста утисак јездења, сечења ваздуха; летења, преста осећај управљања, нестаде ширине и светла, само у глави осети терет и поче да се надима. Наста огромна тишина. У једном магновењу Кнап схвати свој положај и остатком снаге потражи руком везе да се одвоји од аероплана. Покуша да отвори очи али му се зазелени љигава течност водурине и примора га да их затвори. Он их склопи и изазва у мозгу слику свога положја: он виси главом доле! Огромни млаз воде појури му кроз нос и уста у плућа јер беше неопрезно покушао да удахне ваздух. Радио је све необично брзо и прецизно. Кад откопча везе, он се последњим остатком снаге и свести отисну доле под воду, па, покушав да изрони, усправи главу, али се удари њоме о крило и примора га то да остане још под водом. Већ му беше силно тешко. Сви океани беху му сручили своју тежину на главу. Осети да му се груди напеше као земља, очи избечише, уши заглушише, и поче неко мрко светлуцање... Он рукама, које као да не беху његове, више их није ни осећао од набреклости, већ као да су ко зна чије, надувене и мртве, опипа крило и опрезно му нађе крај под водом и повуче нагло горе главу, и задњег момента изрони изнад површине. То беше баш на самој ивици крила, само неколико сантиметара да је промашио, не би имао више снаге да понова покуша да изрони испод њега. Он то осети и зарадова се сретном случају. Осети да би се пре дао судбини и остао доле под водом... Али не имаше времена да размишља. Истури главу и пуним грудима бљуну воду из носа и уста; погледа око себе и не виде никога и ништа, све беше мирно и пусто. Вода га је носила полако, аероплан изврнут тонуо је неприметно. У почетку се не сети ничега, већ страшно осамљен као насред океана сагледа како му аероплан тоне под рукама. Он му се држао за крило, али се оно одмицало. Постепено Кнап се хватао за преостале његове делове и жалосно погледао у оне који су тонули. „Тако ћу и ја скоро" — помисли он. Малаксавао је. Аероплан изврнут са точковима горе поче да издиже реп, то га је мотор вукао доле. Кнап се овлаш хватао за њега, придржавао се да не потоне, а и да не убрза његово тоњење. Вода их је носила брзо. Каква огромна тишина око њега и какав положај! Он загледа у воду и као да опази тамо своју мутно-зеленкасту смрт... (Наставиће се). Живорад Вукосављевић