Opštinske novine

498

Београдске општинске новине

органских материја можемо шематски претставити овако:

Према томе амонијак показује колико има органских материја које су већ почеле да се распадају на мање компликована једињеља. Албуминоидни амонијак индицира ону органску материју која је већ у распаду. Воде за напајање стоке не би смеле да га садрже, иако нам албуминоидни амонијак показује сасвим свеже загађење. Даљу фазу распадања органских материја репрезентују нитрити, који, иако су сасвим минерална једињења, ипак показују да вода садржи органска једињења у распадању и да је тај распад у пуном јеку. То су лабилна једињења која се брзо на ваздуху оксидирају у нитраге, те управо услед те своје лабилности индицирају стални распад органске материје. У водама које немају никаквог приступа ваздуха, а садрже већи број клица, настају често нитрити редукцијом из нитрата. Мислим да је код наших вода редукција нитрита у нитрате искључена. Нитрати настају у природи као коначни продукт минерализације азотних органских једињења. А у крајевима са развијеном агрикултуром (много вештачких гнојења) биће их у водама више. Нзихово присуство показује да су органске материје прешле септичку фазу. Ако их има у сувише великој количини у води, доказује да је цзвор загађења у близини. Количина хлора исто тако показује загађење али само у ономе случају где они прелазе нормалну садржину хлорида у води тог реона. Иако сулфати са Хемијског гледишта не карактеришу загађење, ипак сам одређивао. Јер знатне количине сулфата у води чине воду горком ,коју стока нерадо пије. МЕТОДЕ ИСПИТИВАЊА Методе којима сам се служио при испитивањ ус уследеће: I — Методе теренског испитивања. 1) Одређивање раствореног угљен диоксида. У Нестлерову епрувету од 100 ст. са гуменим запушачем наспе се до марке вода, и дода се неколико капи фенол-флатеина — ако вода поцрвени, нема раствореног угљен диоксида, у супротном случају титрира се брзо из пипета са раствором п/ 22 Иа 2 СОз. Број ст 8 п/ 22 Ка 2 С0 3 даје помножено са десет т§г/1И; са даје помножено са 10 = т§г С0 2 у 1 Ш, 2) Доказивање сумпор водоника и сулфида. У воду се дода неколико капи разблаженог раствораМа:0 С1 и неколико капи раствора натриум-нитро-прусида (1°/'о воденог раствора); ако има сумпор водоника или сулфида, јавља се љубичаста боја. 3) Фиксирање раствореног кисеоника. Вода у извесним приликама може растворити само одређену количину кисеоника. Приликом процеса распадања органске материје, кисеоник из воде брзо се троши, док апсорпције кисеоника из ваздуха иде лагано. Зато кисеоника у води где се врши распадање органске материје има обично мање него што би требало према њеној температури и барометарском притиску. При промени прилика вода лагано може изгубити део раствореног кисеоника, или га примети из ваздуха; зато се вода у којој се одређује количина кисеоника мора узети пажљиво, засебном боцом од 200 см 3 а фиксирање је вршено са 2 см 3 Мп б0 4 (480 у 1 лит. воде) алкалног раствора КЈ (700 ј * г . КОН -ј- 150 §г КЈ у лит. воде). II — Методе лабораторног рада. 1) Одређивање раствореног кисеоника. Садржина боце, у којој је фиксиран кисеоник, има бледо-жуту боју до мрке боје, према количини раствореног кисеоника и њиме издвојеној еквивалентној количини јода. Течност у боци је безбојна ако у води није било раствореног кисеоника. Титрација јода врши се саМ/ 4о Ка 2 б 2 0 3 и раствора штирка као индикатора. Када се изгуби плава боја од скроба титрација је завршена. Ова реакција иде по формули: 2Ка 2 б 2 0 3 -|-2 Ј = 2 N3 Ј -)- ^а 2 б 4 0 6 Значи да је за два атома јода потребно два молекула тиосулфата односно два молекула тиосулфата претстављају један атом кисеоника. Молекуларна тежина 2 Ка 2 5 2 0 3 -(- 8 Н 2 О = 496.2. Пошто п/ 4о Ма 2 б 2 0 3 садржи у једном ст 3 — 6,205 т§г № 2 б 2 0 3 то из пропорције 496,4 : 16 = 6,205 : х излази да једном ст 3 п/ 40 Ма 2 б 2 0 3 одговара 0,2 кгр. кисеоника. Према томе број см 3 утрошеног тиосулфата даје количину кисеоника у 100 см 3 течности. 2) Дефицит кисеоника је количина кисеоника у мгр. на 1 литар која при датој температури воде недостаје до потпуног засићења. Вода у којој се распадају органске материје садржи мању количину кисеоника него што би га имала у додиру са ваздухом на датој температури.