Opštinske novine

4*

Хемијска и хигијенска анализа воде

499

Дефицит кисеоника одређује се рачунски из разлике сићења воде за дату температуру и нађене количине кисеоника (5 — вредност сићења, А — нађена количина кисеоника). Дефицит == б—А Таблица сићења воде кисеоника узета је из: 1Јп1;егбикш1§ ипсЗ Веиз^геИип« с1ез ^'аззегзипс! Ађлуаззегз. Примедба: Ако, у доба узимања воде, барометријско стање није 760 см 3 мора се за врло тачно одређивање унети у вредност сићења коректура за промену притиска на датој температури. Код тог рада због незнатног варирања притиска није вођено рачуна о барометријском стању. 3) Биохемијска потрошња кисеоника, ради одређивања загађености воде, много ја важнија него дефицит кисеоника. Док се дефицит одређује одмах из воде у којој је кисеоник фиксиран на терену, за биохемијску потрошњу кисеоника узима се друга проба и, без додатка ма каквих реактива, остави се се у мраку у добро затвореним, до врха пуним боцама, да стоји извесно време (најбоље на температури 20—22° С или на собној температури) и онда се одређује кисеоник на обичан начин. Ако је А — количина кисеоника прве пробе, а Б — количина нађена после извесног времена, онда је А — В = С биће биохемијска трошња кисеоника за то време. Као нормално време стајања може се сматрати 48 часова. Биохемијска потрошња кисеоника није пропорционална времену стајања (Р1е1ззпег), Зато, да би се добили резултати који се могу упоређивати, мора се задржати увек тачно време стајања проба. Због техничких немогућности нисам успео да одредим биохемијску потрошњу код свих анализа. 4) Количине органских материја одређене су титрометријски по методи (КиБе1-Те1таип из потрошње К Мп 0 4 , 2 К Мп 0 4 -ј3 Н 2 50 4 = 2 М п б0 4 + 3 Н 2 0 + 50. Количина утрошеног кисеоника на оксидацију, односно потрошња К Мп 0 4 , веома је важан индикатор; он показује колико још има у води органских материја које могу послужити као храна за бациле. У 100 см 3 воде додаје се 10 см 3 разблажене сумпор водоничне киселине (1:3) и загрева се на воденом купатилу десет минута. Након тога из берете се дода петнаест п/ 10 КМп0 4 те се поново загрева на воденом купатилу 30 минута и титрише се до обезбојавања са п/ 100 оксалном киселином. Разлика између узетог раствора калиум перманганата и утрошене оксалне киселине биће тражена потрошња. 5) Слободан амонијак. Одређен је директном неслеризацијом. У Неслерову епрувету од 50 см 3 се сипа до црте вода, дода се 3—4 капи 10о/о Сп б0 4 раствора и 2—3 концентрисаног Ка ОН. Створени талог је потребно филтрирати. Бистром филтрату се дода 2 см 3 реактива Неслера; у присуству амонијака појављује се жута боја. Из интензитета

боје при упоређењу са стандардима одређује се количина амонијака. 6) Албуминоидни амонијак. Одређује се на тај начин што претходном дестилацијом воде са додатком ^а 2 С0 3 истера сав слободан амонијак. После тога се преосталој води у колби дода 50 см 3 алкалног раствора К Мп 0 4 и поново се дестилише. Дестилат хватамо у Ттеслерову еирувету од 50 см 3 и са Неслеровим реактивом одређујемо количину албуминоидног амонијака на исти начин као и код слободног. 7) Хлор. Хлор се одређује титрометријски са п/ 100 А§ N03 индикатором К Сг 0 4 Број утрошених ст 8 п/ 100 А§ N03 помножен са 0,0355 даје нам количину хлора. 8) Сулфати. Сулфати се одређују гравометријски, таложењем закисељене соном киселином воде Ва С1 2 Створени талог Ва 80 4 филтриран је и жарен у претходно измереној теглици. Разлика у тежини помножена ]е са 0,4116. 9) Сумпор водоник. Сумпор водоник одређен је калориметријски по методи Вјусјер-а, За упоређеше служи свежи амонијачни раствор арсен-трисулфида, а као реактив олово ацетат. 10) Нитрити су одређени калориметријски. У Неслерову епрувету од 100 сипа се вода до цртице и додаје се 2 см 3 раствора а нафтил-амина у сирћетној киселини и 2 см 3 раствора сулфонилне киселине у сирћетној киселини. У присуству нитрита раствор се боји црвено. Упоређивањем створене боје са стандартима одређује се количина нитрита у води. 11) Нитрити. Нитрити се одређују такође калиремитријски. 100 см 3 воде је испарено до сува на воденом купатилу. Суви остатак је наквашен са 2 см 3 фенол ди сулфонске киселине, разблажен је са нешто мало воде и додат је јако концентрисан раствор (32%) Ка ОН. Додавање Ма ОМ траје док се не појави максимални интензитет боје. У присуству нитрата се ствара жута боја. 12) Суви остатак. Суви остатак филтриране и нефилтриране воде одређен је испаравањем у претходно осушеној и измереној шољи. Талог се суши на температури 180° С. Разлика у тежини претставља суви остатак који је изврвшен у мгр. на литар воде. 13) Суспендовани део. Суспендовани део је разлика у тежини нефилтрираџе и филтриране воде. 14) Карбонатна тврдоћа. Карбонатна тврдоћа одређена је титрометријски. 100 см 3 воде титрирано је са п/ 1о С1 — индикатор метил-оранж. Број кубних сантиметара утрошене соне киселине помножи са 28 даје нам карбонатну тврдоћу.