Opštinske novine

Кроз новију литературу о Бвограду

523

романсирана историја рата под Београдом. Ово је веран опис онога што се збивало и како се збивало и то дат у форми и на начин у ком страшни факти подређују себи све остале законе. У стилу има и патетике и једноставности; има трагике с хумором и трагике без хумора. Од нада.све успелог описа оног преношења гласова о доласку непри]атеља, који као авет иде из рова у ров, од војника до војника, па све до трагичног виђења тешко рањеног сина с његовом несретном мајком у болници препуној ратних жртава, писац је дао своју књигу у једном напону, у једном грчу. Она је лекција племенитог јунаштва, заноса и идеализма. Читави њени делови спадају у школске антологије. Кад се ова књига прочита, онда се сасвим друкчије прилази оним реликвијама које се налазе у Градском музеју, а на којима пише: „Један део остатака војничке спреме ископаних на Јалији 7 априла 1934 год. 'са костуровима бранилаца Београда изгинулих 1915 год." Друкчије се пролази поред војничке костурнице у Граду^ с друкчијим осећајима поред Споменика бранилаца Београда на нашем гробљу и на Спасовданској литији гледа на оне сад већ све зреле људе, некад чланове Сремског добровољачког одреда, који носе таблу: „Удружење бранилаца Београда." Утолико ова књига има огроман значај. Требало би је поново издати, илустровану сликаманајбољих сликара и тад као поклон делити по школама. Као лекција јунаштва, патриотизма, заноса и идеализма, она би срцу омладине рекла много више од сваке књиге писане на основу фантазије. Облик дневника, који је писац усвојио за ово своје дело, омогућио му је да догађаје следи један за другим онако како су се збивали и да тако у целости изнесе трагичну историју живота Београда у периоду који је описао. ❖ * * Иако по сижеу различито, друго дело које је наградила Општина града Београда, књига г-ђе Зоре Ђорђевић „Други дан, нови живот, други људи..." претставља као неки наставак овог првог дела не само обзиром на место гдз се радња догађа, већ и обзиром на унутрашњу логику. Док прво дело слика живот Београда за време најстрашније ратне периоде, друго га износи онако како се он развио непосредно после рата под још свежим траговима које је рат за собом оставио. И за ово је дело усвојен облик дневника. Кад се писац не би објективизирао, онда би се могло помислити да }е ово учињено стога што је писац жена, а дневник је, како је познато, одувех био једна од најомиљенијих форма коју су жене усвајале у књижевности. Госпођа Зора Ђорђевић се овом својом књигом први пут појавила у књижевности, али

зато одмах с одређеним личним стилом, смислом за композицију и с добрим познавањем средине коју описује. Као прилог литератури о Београду, за нас је ово њено дело нарочито значајно у толико што она износи у њему београдског човека, и то оног најбољег, онако како он ради и мисли, ако би се тако могло рећи, „у породичној конструктивности." Покушај који је у том правцу овим делом учињен дубљи је и озбиљнији него што је то досад чињено. Тешки ратни инвалид, члан старе, угледне београдске породице Воја Николић, који понешто сећа на доброг ујака из Превоових „Летр а Франсоаз," одрекао се свог личног живота, да се сав посвети својој породици, у првом реду својим младим нећацима, чији су очеви погинули у рату: матуранткињи Јелисавети, Дуди од шеснаест година, Боби од двадесетдЕе године, Кости, и медицинару Саши. Иако сваки са својим особинама и склоностима, сва је ова младеж углавном добро васпитана. Уз млади, постоји и стари свет. Тај стари свет сачињава осамдесетопетогодишља инвалидова бака, његова мајка и ујак Павле. На средини стоји његова сестра Анастасија, њен заручник Миша, удовице инвалидове браће Зага и Деса. Чика инвалиду у васпитању све ове омладине помаже сестра Анастасија, чија племенитост и самоодрицање не познају граница. Зага и Деса нису добри васпитачи, јер се једна сва предала раду у хуманим друштвима, а друга је и сувише монденка. Као зао кобац у |Ово друштво упада несрећни Далматинац Стеван Осаковић. Он није само убедљив у својој јужњачкој реторици, већ има и изражене хохштаплерске, више од тога злочиначке склоности. које ће у згодном моменту ставити у покрет. У ову стару богаташку породицу он улази благодарећи наивности Јелисаветиној, која се у њ заљубљује, верује му, и моли чику тако дуго док цела породица не пристане на њену удају с њим. Као антитеза оном што ће под крај доћи, и што сачињава заплет овог романа, стоји друштво бакино и сама бака, која је са својих 85 година још увек свежа и има интереса и за музику и за уметност. Књига заправо почиње бакиним даном примања, „журом", на који долазе њене верне пријатељице: г-ђа Гретика, осамдесетпет година, која је некад у младости дошла овамо из Беча, и која унаточ свог немачког порекла и слабог познавања српскохрватског језика (падеже није никако могла савладати!) сматра себе пунокрвном „Београђанком"; г-ђа Михајловић, коју већ издаје мем^рија, која зна што ствари значе, али је „заборавила како се зову"; Бора Симић, велики мајстор на клавиру; г-ђа Драговић, која живи у обожавању Краљице Драге. Код старијих чак и лични живот изгледа прост, код млађих је све далеко компликованије. Јелисаветин брак није сретан. Наскоро после удаје она је чики морала признати своју