Opštinske novine

522

Београдс ке општинске новине

Десно, лево, по улицама, под рушевинама на све стране мртви, рањени. Кроз бесомучну и заглушну хуку оружја парају уши јауци. Судњи дан вољеног града и његових бранилаца. Трагичну пластичност описа ове Борбе не могу мирно издржати ни најјачи живци. Филозофски проблеми се не постављају- Ово није филозофија рата: сме ли рат бити, или не сме. Ово је рат као такав и понашање оних људи у њему који су вођени основним људским, етичким и патриотским законима: самоодбране и одбране родне груде од нападача. Има ту величине која се не може порећи. Ве-

ди. За сваког би се могло рећи по оној из Ченгић-аге: „Види му се, мријет му се не ће, А јест нјешто, што га наприед креће": Иду напред, за град, за бели град, где су детињство провели, где им је знана свака стопа земље... На стр. 455 „Агоније Београда" налази се слика под којом пише: „Мирко Голубовић, добровољац из Сремског одреда, који је, поред осталих тешких рана^ изгубио и ногу до самог кука на Дунавском кеју 1915 год." Пети дан борбе за редова-четника Мирка Голубовића запечатила је судбина на тај начин, што му је митраљез, који срља и погађа

Костури бранилаца Београда изгинулих септембра месеца 1915 године, а пронађени 7 априла 1934 године на углу улице Маршала Пилсудског и Душанове улице

личине извршене дужности. Све теори]е остају иза тога далеко. Филозофија долази тек касније, кад очи јасно виде наказно ругло рата: искасапљена људска телеса, где се на операционим столовима завршава оно што је рат започео: отстрањују, ампутирају ноге, руке, као сухе гранчице са стабла. Одбијена су два непријатељска напада. Борба траје пети дан. Непријатељ је све надмоћнији. Настаје повлачење према Душаново] улици, па онда према Граду. Бори се Сремски добровољачки одред, али га олово не ште-

у живо месо, откинуо десну ногу. Многи други су прошли још горе. Ово је кратки садржај. У њему ништа није измишљено. Све је то истина, страшна, ђаволска истина. Одговорити на питање, како смо данас далеко или близу рата, то би било прогностицирање у које се је немогуће упуштати. Наша времена, уосталом, нису толико за разум, колико за нагађање вјештаца, У сваком случају ова прва књига коју је Општина београдска наградила на својим књижевним конкурсима добила је заслужну награду. Ово није