Opštinske novine

Г1илаш.-пбш.пар .уА.ник Кнап бшрад. (Новела из беоТрадског живота — награђена на књижевном конкурсу Градског поглаварсШва Београд) (Наставак)

XIV После овога догађаја Кнапу ее отворише очи, ок схвати и свој и Белин положај и {појми каква их провалија раздвајаше; као да то беху два добом одвојена света, тако су била различита: његов који се простирао само на аеродром, аероплане, небо и безумну надљудску храброст, и други који је обухватао друштво, околину, живот и схватање Белиних родитеља и младога директора. Он осети да би могао лако изгубити Белу. Тај осећај га у први мах порази; са необичном, дотле непознатом жудњом поче он мислити о њој. Са оном њеном неизгладивом сликом у ужареном песку, и стиском руке после врелог пољупца мешаше се у њему и жалост од помисли да је потиснут у страну и да она може припасти младом директору. Бела, његова Бела дивних младих облика као нимфа, Бела чије очи засјаше блеском кад му се обећала, а рамена и цело тело на врелом песку као Д|а се лако згрчи од језе и загонетне неизвесности, зар да буде продана тамо онима, који су и дан и ноћ сањали о дивидендама, искоришћавању људске снаге и уновчењу производа?... Кнап поче да куња и да жуди. Но све се то удвостручи кад следећих дана Бела не излазаше из куће; или бар није излазила тамо где су се они дотле састајали, нестаде је као да је родитељи затворише. Прође тако цела недеља, дан за даном се вукао, Кнапу су се они чинили веома дуги, нарочито вечери и ноћи. Свако вече ју је он изгледао и спремао речи којима ће ,је прекорети, изгрдити, а онда опростити... Где си забога — рекао би — зар тако ти?... Добро, само кад си ипак дошла! Мила, како је?... Она би му се осмехнула и пружила му руку... Али се она не појављиваше. Одавна Кнап није био навикао на ове неизвесности и мучна стања; беше то прошло, потонуло у ирошлост заједно са добом у коме је био наредник. Сада му поче то поновно страховање тешко да пада. Повратише му се оне сумње и потајни страх да је сасвим не изгуби и празнина шта би без ње, као оне

страшне и кобне неизвесности кад је био затворен у касарни, а она слободна гимназисткиња, свакодневно у шегњи са колегама који су се натурали за њеним друштвом. Те дане он већ беше заборавио. Али мора да су дубоку рану они оставили у његовој души, јер када их помену, отуд из дубине, као из нзког тамног бунара покуљаше тамни млазеви бола. И сада се ти дани са првим јесењим измаглицама, са влажним вечерима, и првим сутонима са удаљених поља, повратише. И он сада тек поче да увиђа колико воли Белу и шта она за њега значи. Пуста би празнина била да није ње, мртвило као зими у шуми; био би бесциљан и цео живот, и њему дође сасвим јасно: да није ње и да није летења, не би било вредно живети. Како с;у били тек настали лепи дани, онда кад је он оно био сигуран у њу и она помало љубоморна на њега због Вере! Па они незаборавни часови на песку, лежање поред ње, први случајни додир њихових ужарених тела, први пољупци и онда оне страсне жеље које су расле ноћу... Она му се обећала! Ти часови му искочише јасно пред очи, дозваше му интензивно слику прохујалог лета, јединог његовог сретног лета откада је памтио, лета који би радо дао за десет других. И учини му се да му се Бела опет наслони на раме, и да су у ужареном песку, и осети њен врео дах на своме лицу... Али она не излазише. Онда му почеше наилазити све црне, тегобне мисли. Зар ће се Бела заиста дати ономе дерану, надменом, са одвратном јасно израженом грамзивошћу за новцем? А она, тако мила, горда, толико различита од његовог карактера! Зар је на крају крајева — мишљаше Кнап — мени говорила неистину онда на песку, под оунцем? Или се можда у њој тада разбудило нешто и то утицало, а сада?.. Зар онај пољубац и трзање раменима и луд, грчевит стисак руке, није његов, њему и због њега? Страшна би мисао била да она, каквом је Кнап дотле замишљаше, припадне другом. Страшна, немогућа мисао, мисао и слика да Бела тако исто грли и младог директора...