Opštinske novine

Пил от-лотпоручник Кнап б рани Београд

629

Ноћи су му биле испуњене њзним ликом, она га не напушташе, а најгоре му је бивало када се поред ње, наједном, појављивало и надмено лице младог директора, који ју је са дрским осмехом некуда одводио. Он је остајао сам, трзао се и будио из сна, па буљио у прозоре. — Бела, зар тако?... Како су се дани и ноћи ређале, како су његова очекивања бивала све узалуднија и наде се губиле одношене тмурним јесењим мраком који је обвијао стазе, стазе откуда те он жудно очекивао да се појави њен стас, Кнапа поче да тишти љубомора и увређени понос... јер он се сад тек сети, пуче му пред очима: та он је бивши подофицир, шта је и имао да тражи Белу, јединицу богатих родитеља; њу очекиваше пуна срећа на другој страни — заруке са младим директором, наследником оца, у чијем су предузећу њени — Белини родитељи и стекли своје имање! Зар он да им свима то поквари? Нзега та мисао жацну. — Колико си ти далеко од тога, друже! — говораше он резигнирано самоме себи. — Куда си и био запео? Ко си и шта си, ко шта даје на твоје јунаштво од оних који икада нису привирили на људско узлетиште! Зар речи: пилот-ловац изазивају у њима неку мисао, покрећу каква осећања, зар летети, бити храбар, односити ваздугане победе буде у њима нешто?... Како је то све њима савргаено страно и како је реч пилот-ловац за њих празна? Он се присети како је настала тнгаина кад неко у њиховој кући упита једнога: иде ли на аероприредбе, и да је читао из новина да је било сјајних и узбудљивих тачака, а упитани је, у општој ћутњи, одговорио: имам |а паметнија посла!... Па када се затим рекло да \е један од најхрабријих пилота ту скоро имао пад, нико и не мрдну уснама, савршено их се та реч не тиче. И шта је он престављао за њих, сем бившег подофицира који је »догурао« за официра? А Бела? — питаше се он — зар да је изгубим? Зар никада више?... Па нека! — покуша он да се охрабри, као некада, да силом своје воље натури себи заборав. — Нека је, нека се уда за директора, нека је он љуби... он има више права! Нека је он уз њу вечито, а ја — заборав! — Али како горке то беху мисли, како их је било тегако изговарати! Он се сажали на себе и увиде да је у том питању далеко од оне снаге коју је имао некада, када је наређивао себи све да заборави... Али и њој ће бити жао — одоше његове мисли — зажалиће и она за мном, кад буде чула за моје име, кад... а ја ћ.у учинити, осећам да имам снаге да учиним да оно буде чувено... Протегоше се, нанизаше се, као да су се на њега пели, и читавих петнаест дана, док једнога дана он не спази Белу како журно шета стазом испред његовог стана. Он не џо-

верова себи у први мах, помисли да му се учинила сличном, али му се ипак ноге пресекоше. Бела му се ближила, брижна. Осмехну му се опет, кад му приђе, опет онако као некада, као оно на песку, а у очима јој он сагледа крајичак оних жудњи које су га толико палиле. Рече му у две три речи шта се догодило и зашто је није било ових петнаест дана: веридба је била утврђена, она ју је одбила; спречила је, успротивила се, а родитељи су је приморавали. Забранили су јој излазак, а у кућу је могао долазити само млади директор... И ево, једва је данас могла изаћи, давши реч да јој дозволе три дана размишљања и слободу изласка па ће се можда одлучити... Али каква одлука, она је дошла њега да нађе! И ослонила му се о руку, па су пошли одмах стазом где никога није било. Кнапу се одмах срце беше смиоило. Бела, она његова Бела, онаква какву ју је у дугим ноћима замишљао, корачала је поред њега, ослоњена овлаш о његову руку, тако да је осећао њен ход и почињао да црвени, да јој у мраку тражи руку. Шетали су тако две вечери, узастопно, дуго, стазама којима нико није залазио. Каткад само чинило им се да им се неко лице ближило и опет губило. Треће вечеои, кад ту исту особу спазише на стази још израније, пре но гато и коетоше у шетњу, они постадоше неспокојни. И онда, ко зна чиме понети, какав им унутрашњи глас гаану да се те треће, последње вечери, склоне од свих погледа, они кретоше у Кнапов стан, ту одмах до стазе, учинивши само неколико корака и журно замакоше у врата. Дрхтаху обоје као у гоозници, кад ступише унутра; Бела од стоаха, Кнап од страха и узбуђења, не знајући чисто да ли сања или је то јава, дожећи да није то једна од оних многобројних ноћи које беше провео у мислима са њом, кад ње није било... У соби је било мрачно. Тако и остаде. Месец се пробијао кроз завесу и шаоао собу. Каквом пријатном и чаробном светлошћу, чаробнијих сенки они не осетише у ^кивоту! Седоше, без речи. Кнап је обухвати око паса, а Бела му спусти главу на раме... Око њих као да се све затвори, свет замре иза зидова, остадоше они сами на кугли, довољни сами себи у целој васиони. Као да утонуше негде, али у бајне неке поеделе; мрак их силно зближи, самоћа их опи, Кнап јој цотрже усне и дах њен га занесе. Један луди пољубац који је не зна се колико трајао... све док Кнап не чу, као из огромне даљине да долазигае, куцање у врата. Он ту моску визију одагна и понова се предаде сну каквога никада још није сањао, али куцање се понови и он се разабра — сад је било јасно: неко је звао. — Отварај!