Opštinske novine

638

Београдске општинске новине

изнад кровова београдских облакодера и ,,Тринаестог реда." Летећа стрела њиховог јата није се видела, али се кроз суру маглу чуло њихово гакање из замрзле атмосфере. Милета је кашљао и избацивао из груди локвице водњикаве крви. }а сам крио свој поглед да у њему не прочита бол и очај, који ми је сламао срце. Бојао сам се да не прочита моје мисли које су га већ у души оплакивале, јер сам знао да Иу га скоро изгубити за навек... Сваки његов минут значио је живот на белом хлебу на смрт осуђенога, коме су све молбе за помиловање одбијене. Изашао сам из његовог стана касно у Цоћ. Улица је била пуста. Ишао сам и мислио како ли ћу наћи неки посао да му бар сада у овим најцрњим часовима помогнем? Ноћни плашт децембарске студени застрашивао ме својом језом и ја сам губио свак.у наду. Ишао сам угаженом путањом по снегу, која је вијугала између уџерица „Тринаестог реда", и мислио дубоко и забринуто. Увукао сам главу у задигнут оковратник од зимског капута и тако утонуо у мисли ишао сам без циља и компаса. Осећао сам само како ми снег гризе подадуле и од зиме испуцале потиљке на петама, који су вирили из подераних чарапа више лубова од ципела. Бич мраза није промашао ни чланкове мојих руку, који су услед кратких рукава и плитких џепова стрчали на ваздуху, као какви црвени чворови. По ушима сам осећао као да ме неко шиба танким прутићем, те ми се чинило као да ће крв да шикне из њих. Изгледао сам као нека црна тачка на дугачком простртом платну, или као мрав који мили по њему тражећи мрвице хлеба да их одвуче у своју рупицу. Мало, мало, па тек испред мојих ногу прне по која црна птица која је шетала улицом тражећи штогод за храну. Од шкрипе снега, испод мојих ногу, нисам чуо никакав топот иза себе. Нисам ни слутио да ме прати некакав човгчуљак у дугачком, црном капуту и шеширу са великим ободом. Он је ишао у стопу за мном, као какав фантом. Од једном ме препаднички глас уходе изненади и ја се тргох: „Господине!" — викну он и ухвати ме за рукав. „Станите!" — заповеднички ми нареди и ја стадох. Његов глас је реметио мртву тишину улице, а ехо, из неке шупљине у даљини улице, понављао је његове речи, као да се неко подругљиво подсмевао његовом гласу. То је био тајни полицајац. — Где радите? — Упита ме он строго. — Ја сад не радим нигде... — Од чега живите?... Чиме се занимате? Шта сам умео да му кажем?... Просто сам се збунио. — Имате ли исправе? — продужавао је он механички свој наелектрисани службени речник.

— Имам. — Покажите их! Ја извадих своју легитимацију и дадох му. Он је отвори, прелете очима преко слова, сави је и метну себи у џеп. Ја се згранух. Знао сам шта ме сад чека. — Пођите са мном! — то је била његова последња реч. Сутрадан су нас неколицину „беспосличара" спровели из суседног кварта у управу полиције, одакле су нас — по издржаној казни од пет дана затвора због „беспосличења", протерали у место рођења. Узалуд су биле све моје речи, молбе. Нико није хтео ни да чује за моје јаде. Објашњавао сам им цео случај, излагао моје стање, говорио им о незбринутом болеснику и о мојој јединој бризи која је неопходна болеснику као свето милОсрђе, али се мој вапај одбијао од њихове суровости, као од хладне стене у чијим грудима нема живога даха. А он? — Он је, можда, са зебњом чекао да ме види на вратима са бременом дрва... Али... мене није било. Данас... сутра... прекосутра... — Како ли је онда тек њему било?!... И шта ли је он мислио, ко то може да зна?! Само знам да он није знао за моја запомагања, која није хтео нико да чује, за моје молбе које није хтео нико да услиши, за моје речи које није хтео нико да разуме. Њихова су срца хладни и слбђени параграфи, без разума и свести, без топлине и осећаја, који тупо и сурово извршују своју службену форму. И без речи даље. Лишен си слободе јер си нађен на улици без посла, и то је све. Покушаш ли штогод да проговориш у своју одбрану или да молиш, њихова те строгост пресече, као сабљом, и ти си немоћан ма шта да учиниш. Свако оправдање узима ти се у обзир као покушај да си хтео да се „противиш властима". Био сам очајан. Бесане ноћи пролазиле су тако споро као да су хтеле да ме доведу у стање лудила. По сву .ноћ сам седео и мислио на њега. Осећао сам његов болни и тупи поглед уперен у мене, који је немо вапио за помоћ, за спас. Киптио сам од гнева и у мени се гомилао хималајски бунт. За ноћ сам се преобрлатио у тип из друштвеног олоша, који је гневно псовао најбруталније и најгадније, изговарајући најпогрдније речи што су се икада могле чути. „Подлаче!..." — викао сам гласно из своје ћелије. Жандарм, који је сву ноћ шетао са шиљком поред мога прозорчића, застајкивао је и ослушкивао. Ја сам се све јаче драо и претио: „Да ћу, као Мефистофелос, у све подруме пустити славине од водовода да направим мочваре испод темеља ове одвратне куће, да се сва у комаде распукне и расплине."