Opštinske novine

8

Тринаести ред

639

Али врага. То је била само илузија револта и ја помислих у себи: „Све је то механизам... — Све је то машина од човека". 29 Једно тмурно и суморно поподне ја сам се враћао из прогонства. Ишао сам великом и господственом улицом и журно сам хитао ка „Тринаестом реду". Снег је шкрипао под ногама. Иње се хватало на жице и дрвеће. Птице су слетале на снег и питомо трчале улицом испред пролазника. Са неког црквеног торња чуло се брујање звона, која су објављивала вечерње. Суро небо, тихи ваздух и јецање звона све се то претварало у неку хармонију језе, бола и туге, ко]а је у души човековој стварала горку пустош и студен. Журио сам да што пре стигнем, да му се изјадам, да му кажем шта је све било и шта ми се десило. Можда ме чека, можда брине... Можда — сумња?! — Ужасно!.. Срце ми се цепа при помисли на његово очајање. Јер он не зна шта је све било са мном. Што сам се ближе примицао „Тринаестом реду" све се више размицала сива магла и постајала прозрачнија. А на рубу њензга вела појављивала се нека црна гомила која сз вукла тротоаром у сенци мермерних облакодера. Ја сам прилазио гомили све ближе, а гомила је, на граници хоризонта расла све већа. Срели смо се пред самом оном зеленом палатом. Скаменио сам се. У мени је нестало даха. Кад сам видео тај чудни, убоги погреб, на мојим уснама се развукао неми осмејак... Онај осмејак : кОји значи израз хваке немоћи према судбини, према грубости живота. Умро је Милета! Четири кршна Личанина носили су на својим кошчатим раменима црни ковчег од нерендисаних дасака, а испред њих побожно је корачао Чика Сава са још једним својим земљаком, држећи руке завучене у рукаве од гуњева. Чика Сава је носио под пазухом једну бедну крстачу од две црне дашчице прикуцане унакрст, на којој је у место имена распета његова радничка буквица са последњом фотографијом на којој се сликао у свом црном „смокингу" са крутом крагном и црном лептир машном, испод које је стајао његов својеручни потпис. А уместо посмртних плаката на ковчегу су прикуцали његову уредску и пореску листу, на којој су биле излепљене маркице до последњег месеца. Међу њима не беше ни једног писменог па су, место да испишу његово име на крстачи, прикуцали његову фотографију те „Ако имаде иђе кога свога на свијету, да !може бар гроб да му нађе" — рекао је чика Сава, Умро је Милета! — Трубио је његов бедни погреб великом улицом. Умројеса отвореним очима јер је био жељан живота; умројесадве слеђене сузеу очима јер је оплакивао сам своју

смрт. Једна суза је оплакивала мене, јер ме није сачекао, а знао је колика је велика била моја љубав према њему и знао је колики ће бити мој бол! Једна је суза оплакивала њу, — Јасминку, — његову љубав, јер је знао да ће га она чекати, а он неће више никада доћи, никада... Знао је да ће она мислити што ли га нема, а никада више неће сазнати шта је било са њим. Једна је суза оплакивала његову младост која се тако брзо угасила, а 'једна је суза оплакивала његов бгскрајно, неизмерно и неизрециво вољени Београд, који сада за навек оставља и који више никада неће видети, чије песме и музике никада више неће чутИ, кроз чије улице више никада неће шетати... Његова последња шетња улицом његове среће и најлепших успомена, улицом његових идеала, кретала се тихо и побожно. Пред том тужном шетњом устави се понеко да скине капу и да ода последњу пошту једном младом раднику и човеку који се с толиким болом растао са овим светим градом махните љубави своје! На зеленој палати отворише се прозори на спрату и с нова одјекну сетна песма: „Купите ђевреке..." То је Јасминка отварала прозоре да се проветре просторије од вина, дима и јела, у којима је њена госпоштина целе ноћи пировала дочекујући, уз музику и крештаву песму, своју величанствену Нову Годину. Пир је трајао целе ноћи и цео дан до три часа по подне, када су аутомобилима одјездили авалским друмом, да у ресторану на Авали наставе весеље уз грохотан смех и сладострастан кикот женских гласића. Јасминка је остала сама. Спремала је неред који су за собом оставили. Искористила је слободу и на велики радио-грамофон ставила плочу са песмом коју је њен Милета најрадије волео да слуша и пева. Песма је одјекивала са висина, а њен ехо као да је одговарао из дубине: „Купите ђевреке..." Уз звуке музике, певајући и сама, журно је спремала по соби... Хтела је што пре да буде готова, како би раније стигла на матине где ће је, мислила је, жељно очекивати њен Милета, као и пре, да му бар још једном падне на развијене груди. Свеж ваздух са замрзле улице покуљао је у еалон и освежио јој лице. Она се помоли на прозору и поглед јој се нехотично оте и паде испод палате на тротоар којим сг је кретао овај тужни и бедни спровод, који ју ражалости и до сржи гану. Погреб је прошао и измицао тихо и побожно, а она н«је прочитала његово име на хришћанском симболу смрти нити ће га икада прочитати. Умро је Милета! — Али она то не зна и никада неће сазнати. Видеће само да га нема кад дође на састанак...