Opštinske novine

240

Београдске општинске новине

ницу, тамо није затекла ниједног младића — сви су се разбегли по шумама. И, Бугари предузимају оштре мере против тога поступка Срба. „Комитске војводе" на збору (9 и 10 фебруара 1917) у кући Милутина Драговића у с. Обилићу чине договор о раду. Прилазе припреми општег „устанка". Чине распоред снага: — Коста Војиновић у Копаонику, — Коста Пећанац у Пасјачи, —- Димитрије Димитријевић, свештеник из Барбатовца у Јабланици и у врањ-ском округу, — Јован Радовић профгсор у Заплању и у пиротском округу, — Тошко Влаховић, коме додат Глигорије Којашевић свештеник из Кшажевца у Крајини и у Тимоку. „Комитске чете" ступају с Бугарима у борбу. Борбе су им крваве и са много жртава на обе стране. Куршумлија већ 15 фебруара пада у руке Срба. Прокупље је глазни циљ устани:<а. Сзе су чете из својих планинских скровишта тамо журиле, да га заузму и, да од њега начине свој главни штаб и операцијску базу. Народ са одушевљењем (стари и млади) прилази уз четнике и дају новчану помоћ. И, тако после јачег отпора Бугара (17 фебруара 1917) Прокупље пзда. У то време успева се у целој Топлици (Милан Дечански заузима пре устанка Соко Бању, коју јачи одреди Бугара враћају; Прока Миљковић из Прекадина стари добровољац лз 1876 год. истиче се при заузимању Прокупља итд.). Четничка акци;а, која је по гледишту Косте Војиновића требала да ;води офанзивну борбу до краја морала је да се ограничи по мишљењу Косте Пећанца на одбранбену улогу. Јер, Бугари крећу од Ниша јачу снагу (4 батаљода и 4 топа), коју истина на Дебелом брду уепе вешто Коста Пећанац са 150 кољаника и 1300 пешака да натера на позлачење. То, па и успех тих дана (19 фебруара 1917 год. када заузимају: Лебане Миленко Влаховић, Рибарску баљу Новица Вгљковић, Власотинце Јован Радозић, који ту оглобађа 803 наших младића — јкао и побуна у гиљансчом и сврљишком крају) нису могли да допусте Србима да даље воде офанзивну борбу. Аустро-Немачка војска креће (21 фебруара 1917) са једним одредом од Крушевца кроз Јанкову Клисуру и долази до Плочника, почиње разна насиља, због чега комитске чете ступају с њом у борбу па је и побеђују. Арнаути организовани почињу да нападају на Србе, а кад стиже извешгај (26 фебруара 1917) да са разних страна долази огромна во;ска (ополченска бригада пуковника П. Неаоза и са фронта Планинска дивизија) у Ниш, Врање и Лесковац четничка акција (27 фебруара 1917) по наређењу Косте Пећанца прелази у повлачење. Све чете биле су расформиране. Коста Војиновић једини задржао је и даље своју чету. Бугари заузимају побуњгне кра;езе, Настају грозна клања, паљевине и пљачкање. Четнички одреди иако били растурени опет се прикупљају, дају отпор (13 јула 1917 год. Тошко Влаховић код виса Јаблана

у околини Белограџика; 30 априла 1917 год. Коста Пећанац код Риетовца; Коста Војинозић лети из борбе у борбу и, најзад пошто је успео да пошље извештај Врховној команди Српске војске 23 јула 1917 год. по Власти Вуковићу, јединим који је жив успео да пређе у Солун, формира чету и издржава је о своме трошку све до своје погибије — рањен, па се убио, 17 децембра 1917 год.). Бугари су тада побили преко 30.000, од којих: 1. Милан Милосављевић из Куршумлије, 2. Ђоха Брзаковић из Прокупља, 3. Дим. Радизојевић из Сварче, срез прокупачки, 4. Ранђел Маринковић из Петрозца, срез добрички, 5. Ђорђе Милановић из Девче, срез добрички, 6. Тома Ђурђевић, судија из Врање, 7. Тома Занфировић народ. посланик, 8. Ђорђе Антић бив. народ. посланик, 9. Тома Михић судија, 10. Вучко Јосиповић професор, 11. Алекса Трајковић бив. народ. посланик, 12. Жив. Тасић свешт. из Краљ. села, 13. Ђ. Живковић свешт. и жена из Врбице, 14. Павле Јовановић свешт. из В. Јасикове, 15. Л. Мартиновић свешт. из Житковца, 16. Ник. Ранђеловић бив. народ. посланик, из Личја, 17. Јосип Поповић свешт. из Гркиље, 18. Авр. Јозановић прота из В. Шиљеговца, 19. Петар и Милија Бисић свешт. из Књажевца, 20. Лазар Поповић прота из Књажевца, 21. Сава Ђукић адв. из Књажевца, 22. Ђ. Живковић и П. Димитријевић ■свештеници из Врбице, срез тимочки, 23. Вл. Рашић свешт. из Вражогрнца, 24. Сима Јовановић свешт. из Зајечара. И, тако даље..,* АустроуГарска својим радом себе уништава. Тада су у ово време створени: — „Средшини Црногорски одбор за Народно Уједињење" (1 априла 1917) у Женеви, где су били у почетку А. Радовић, Јанко Спасојевић, Дан. Гатало, Милош Ивановић, Лука Пиштелић, Јован Ђурашковић — који су изјавили у :им<е Црногораца сагласност са Крфском Декларацијом. У то време по Црној Гори крстаре одметничке чете (Рад. Вешовића генерала и друге). — Мајска декларација (30 маја 1917) у Бечу, где ,,Југословенски клуб" у Царевинском већу (пре овога сазива обраговали словеначки и хрватски посланици, у коме је било 33 посланика, претседник Др. А. Корошец, п.претседник Др. М. Лагиња, где су били и српски заступници из Далмације), који ступа у везу са чешким, пољским, украјинским, те подноси изјаву: ,,Потписани народни заступници изјављују и захтевају уједињење свих земаља у Монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби у једно самостално од сваког госпоства туђих народа слободно и на демократској подлози

* Види: „Топличхи устанак", издање одбора игд., Ниш 1927.; Б. Л. Павловић — „Десетогодишшица Тспличког устанка", чланак у „Правда", Београд 17 фебруар 1927.; „О Топличком устг:нку", Лескозац 1927.; „Топлички сужњи", чланак Вој. Баљозовића, у „Правда", Београд 9 јуна 1927.; Ст. Д. Стошић — „Неимари аа делу", Београд 1931.; Љ. Јовановић — „Побуна у Топлици и Јабланици", Београд 1919.