Opštinske novine

Правна хроника

493

НИМ плановима, само за 5 см. прелази ширину и по улице, а да тај изузетак треба допустити из естетских и конструкктивних разлога. Сад Поглаварство као самоуправно тело, у циљу заштите евентуалних самоуправних интереса, подноси тужбу Државиом савету протиз Министровог решења истичући оне исте разлоге, које је навело одбкјајући одобрење планова као грађевинска власт првога степена^ Државни савет налази: Према чл. 7 ст. 7 Грађевинског правилника за град Београд: висина зграда у појединим улицама сме да буде највише толика, колика је ширина улице. Али у изузетним случајевима ова висина може да буде највише 11/2 пута толика колика је ширина улице. Правило је, дакле, да се висина зграде поклапа са ширином улице, а само изузетно, у нарочито оправданим случајевима, висина зграде може достићи највише ширину улице, што представља максималну висину, преко које није допуштен никакав изузетак. Оспорено министрово решење, међутим, којим је поништеиа одбијајућа општинска одлука, повредило је наведени пропис о висини зграде и ширине улице, јер тим решењем је допуштено да висина односне зграде буде већа, без обзира на то колико то прекорачење износи, и од оне изузетне максималне висине зграде (11/а ширине улице), што по наведеном пропису није допуштено ни под којим условима, па ни из „естетских и конструктивних разлога", којима је по оспореном решењу било руковођено Министарство. Код таквог стања ствари, министрово решење је противно закону и као такво је поништено, а тужба општине је уважена." Једно лице није легитимисано за адм. спор против решења о грађевинској дозволи другом лицу позивајући се на то да би добитник грађевинске дозволе у новој згради водио радњу која би конкурисала његовој постојећој радњи. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 29373/37 од 30 маја 1939 год., којом је расправљен овај случај: „Одлуком Банске управе у Вагребу бр. 2005 од 6 марта 1937 год. издата је грађевинска дозвола Зрињском Петру из Стуб. Топлица за подизање на његовом земљишту у поменутом месту једнокатнице за становање и угоститељску радњу. Поводом жалбе тужилачког друштва Министар грађевина као виша власт грађевинска потврдио је ону првостепену одлуку о грађевинској дозволи. Тужилачко друштво тражи поништај министровог решења истичући да ће Зрињски у згради, за коју му је издата грађевинска дозвола, да води радњу којом ће се тужилачком друпггву правити нелојална конкуренција и причињавати штета. Државни савет налази: Тужилачко друштво тражи поништај грађевинске дозволе издате именованом лицу позивајући се на пословне интересе свога постојећег предузећа, који би евентуално били утрожени обављањем радње коју би именовани водио у згради за коју му је издата грађевинска дозвола. По том освову међутим тужилачко Друштво по закону не може да заснује административни спор против решеша управне власти о грађевинској до-

зволи, јер закон (чл. 15 Закона о Државном савету и управним судовима) пружа управно судску заштиту у случају кад је појединцу или правном лицу актом управне власти повређено какво право или какајв непосредни лични интерес заснован на закону, што озде није случај, јер решење управне власти о грађевинској дозволи не вређа тужиоцу ни право нити непосредни лични интерес заснован на закону, него би евентуално, с обзиром на конкурентну радњу која би се обављала у новој згради, могли у будућности да буду погођени пословни интереси постојећег тужиочевог предузећа, а заштита таквих интереса не може се традаиш у предмету издавања грађевинске дозволе." Приватно правни приговори стављени у погледу сопствености, земљишта на коме треба да се зида зграда нису сметња за издавање грађевинске дозволе на ризик молиоца. Ово становиште је заузео Државни савет у својој пресуди бр. 11994 од 30 маја 1939 год., којом је расправљен овај случај: „Заинтересовани Давичо Самуило тражио је код Градског Поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање зграде на имању у Дурмиторској улици бр. 10. У поступку за издавање тражене грађевинске дозволе, приликом комисијског увиђаја на лицу места у смислу § 89 Грађевинског закона, именовном Девичу оспорила је право сопствености на половини односног имања Новаковић Магдалена, истичући да је половина тога земљишта њена сопственост и позивајући ее за своје тврђење на решење Среског суда за град Београд О. бр. 175/34—35. Пошто комисија није успела да постигне споразум између Давига и именов|ане Новаковић у погледу њених приватно-правних примедаба, Поглаварство је својом одлуком Г. О. бр. 10048/38 издало грађевинску дозволу за подизање зграде на односном земљишту Давичу — на његову одговорност, који је за доказ -свога права сопствености на том имању поднео извод из земљишних књига Ул. бр. 400 к. о. Београд 5 издат 29 октобра 1938 године од стране Среског суда за град Београд, а именовану Новаковић упутило је на редовни суд да тражи остварење свога евентуалног права у погледу односног имања, заснивајући своју одлуку на § 89 ст. 4 Грађевинског закона. Међутим по жалби Новаковићеве Министар грађевина својим оспореним решењем поништио је општинску одлуку о грађевинској дозволи истичући да је општина имала, пре издавања грађевинске дозволе, да оцени која од односних исправа о доказу права власништва на односном имању има јачу моћ — решење Среског суда за град Београд О. бр. 475/34—35 поднето од стране Новаковићеве или извод из земљишних књига издат Давичу од стране истог суда 29 октобра 1938 године и да према томе одлучи. Сад Поглаварство као самоуправа тражи поништај министровог решења са оних разлога са којих је оно као грађевинска власт било издало грађевинску дозволу. Државни савет налази: Према § 89 ст. 4 јГрађевинског закона — примедбе приватно правне природе покушаће комисија да реши нагодбом, ако не успе, надлежна власт упутиће заин-