Opštinske novine

Правна хроника: Одлукс Државног савета

Сусед може подићи оградни зид колике хоће висине према светларнику суоедне зграде. Ово становиште је заузето у пресуди Државног савета бр. 6266 од 16 марта 1939 год., којом је пресуђен следећи случај: „Тужилац је тражио од Градског поглаварства у Београду одобреше за подизање оградног зида на свом имању у Косовској ул .бр. 37 а према светларнику на згради свога суседа. Од тога тражења је одбијен одлуком Поглаварства Г.О. бр. 6734 од 24 октобра 1938 год. у којој је Поглаварство истакло^ да у „важећим грађевинским прописима нигде није прецизирано колика сме да буде висина ограде (у погледу њеног максимума), који се има поставити са стране суседа", а тужиоца је одбило примењујући, путом аналогије, прописе Грађевинског правилника за град Београд — чл. 68 ст. 3 и 4 и чл. 10 ст. 2 — по којима висина ограде за случајеве у њима предвиђено може бити највише 2,50 метра, док висина тужиочевог пројектованог зида износи 12 метара. По жалби тужиочевој Министар грађевина својим оспореним решењем оснажио је одлуку Поглаварства, а жалбу именованог је одбацио, заснивајући своје решење на аналогној примени чл. 8 тач. б Грађевинског правилника за град Београд, по коме је забрањено подизање бочних зграда за становање у двориштима да би се омогућило проветравање, а да би подизањем односног зида исто било онемогућено. Сад тужилац у тужби на Државни савет, тражећи поништај министровог решења, истиче да у Закону нема никакве сметње да он на свом имању подигне оградни зид како је и пројектован. Државни савет налази: У позитивним грађевинским прописима не постоји ниједна одредба, игго је истакла и сама управна власт, о висини оградвог зида према светларнику суседне зграде, а чим то стоји, управна власт није могла, одлучујјући о траженом одобрењу за подизање таквог зида, да то одобрење ускрати због његове висине. Будући да нема грађевинског прописа о ограничењу висине односног зида., а с обзиром [на природу и суштину права својине (§ 211 Грађевинског законика) тужиоцу се, дакле, није могло ускратити тражено одобрење за подизање односнога зида, а одбијањем одМЗрења управна власт га је неправилно ограничила у вршењу његовог права својине, загарантованог му и уставом и законом, Прописи грађевинског правилника за град Београд, на основу којих је, путем аналогије, Поглаварство било одбило тужиоца, а на које се Министарство решавајући као виша власт, није позвало, нису се могли применити на спорни случај подизања бочног зида према светларнику суседне зграде, јер су тим прописима ре-

гулисани сасвим друти случајеви — подизање /ограде са улице и у зачељу имаша, затим ограде на границама суседних имања у предњим баштицама и минимална дебљина и висина облигатних оградних зидоза за светларнике и њихова ^окна. Исто тако, нема никаквог основа у закону ни разлог по коме је Министар грађевина одбио тужиоца, позивајући се на чл. 8 тач. 6 поменутог Грађевинског правилника, по коме — подизање зграда за станозање у двориштима са стране као бочна крила не дозвољавају се, Ово са разлога што се наведени пропис односи на бочну зграду за стабноваш^, а у конкретном случају је у питању подизање крилног зида према светларнику суседне зграде, дакле, по природи два сасвим различита случаја. Ни с обзиром на циљ прописа чл. 8 таЧ. 6 — проветравање — не могу се на исти начин третирати ова два случаја (бочна зграда за становаше и крилни зид према светларнику) јер законодавац, забрањујући постојање бочне зграде за ■становање, мисли на заштиту оних који би у таквој нехигијенској згради становали, зато и допушта (последња реченица чл. 8 ст. б) изузетно подизање и бочних зграда ако нису за становање. Што се тиче навода заинтересованог тужиочевог суседа, да би био оштећен подизањем односног зида од етране тужиоца, у оцену тих навода Државни савет није улазио, јер су ту у спору њихови приватно правни односи, за чију расправу није надлежан Државни савет —чл. 19 тач. 1 Закона о Државном савету и управним судовима — а постојање таквог спора није сметња за издавање грађевинске дозволе — § 89 ет. 4 Грађевинског закона." Еисина зграде ни у ком случају не сме прећи ширину и по улице. Ово становиште је заузето у пресуди Државног савета бр. 4545 од 16 марта 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Заинтерсеована Милановић Радмила тражила је код Градског поглаварства одобрење за измену планова своје зграде на углу Граничарске и Соколске улице. Од овог тражења је одбијена одлуком Поглаварства Г.О. бр. 9195 од 7 новембра 1938 год. са разлога што је Поглаварство нашло, да је ширина односних улица 8 метара, а висина зграде, мерена по чл. 7 ст. 9 Грађевинског правилника, 12.88 мет., и да то представља прекорачење и оне изузетне максималне висине за зграду, предвиђене чл. 7 ст. 7 поменутог Грађевинског правилника, Министар грађевина, по жалби именоване Милановић, поништио је општинску одлуку утврдивши да висина зграде, према измење-