Opštinske novine

5

Сто година средње настзве у Београду

619

и она је почела да се уредније снабдева потребама. 1835 године Велика школа је добила назив — Гимназија. Тако је постала Крагујевачка гимназија. Она се бори са материјалним тешкоћама које престају 1837 године када је основан „фондус школски и шпитаљски" у чију корист су уведене и неке таксе. Имена приложника фонду била су штампана у „Србским новинама" и благодарећи њему — школство у вазалној Србији кренуло је напред. Под притиском „Уставобранитеља'' Милош 1839 године абдицира. пошто је пре тога установио „Високу канцеларију просвеченија и санитета" на чије чело је постављен Стефан Стефановић-Тенка са титулом „попечитељ просвеченија". Тако је постало засебно Министарство за просвету која је дотле била у делокругу „попечитељства иностраних дела". • * * Одмах је почета акција за премештање Гимназије из Крагујевца у Београд. Ова акција није имала успеха, ма да- је за премештај био и сам попечитељ Тенка. Тек 26 августа 1839 године објавиле су „Србске новине" „височајше решење" које гласи: „На учињено предложеније Попечитељства Просвешченија изволило је Намјесничество Књажевског достојинства у у сагласију са Совјетом одобрити и потврдити да се кромје сушчествујуће Гимвазије у Крагујевцу, још једна у Београду оенује; и да се прве две граматикалне класе исте Гимназије одмах с почетком идућег теченија школске ове 1839 године започну како ће се до три године све класе гимназијалне попунити и са свима надлежним професорима снабдети моћи". Како је Крагујевачка гимназија била ускоро укинута, то је ова Прва Београдска Гимназија била готово 20 гоДина једина потпуна гимназија у држави. Она је временом добијала разне називе. „Гимназија београдска", „Велика Гимназија", „Гимназија Књажевства Србије", „I Београдска Гимназија", да после Светског рата добије назив: „Прва мушка реална гимназија у Београду". За први разред уписало се 44 ученика. Теже је било са II разредом. У њега су се морали примити и ученици који нису били свршили 1 разред гимназије. Тако је у II разред био примљен са свега два разреда „нормалне" (основне) школе и Љубомир П. Ненадовић, син Проте Матеје Ненадовића — члана Совјета. Предавало се по наставном плану из 1838 године и сваке године гимназија је добијала по један разред. Већ 1841 године број ученика у четири рагреда пење се на 121. Те године уводи се и прва вештина у гимназијску наставу „нотно пјеније".

Карактеристика овога доба је да су сви професори I Београдскз Гимназије били Срби из Војводине или из других крајева Југославије. Можда је једини Михаило Ваљевац био из Србије. Србија још није имала своју формирану интелигенцију, Срби из> Војводине су долазили у њу да теку каријеру и нису се бавили политиком. Како су они долазили из „Немачке" (Аустрије) народ их је прозвао „немачкарима". Нзих је било у свима чиновничким звањима и нису били омиљени. Већ под Кнезом Милошем било је много повике на њих. „Уставобранитељи" су прихватили и сами ову популарну паролу. Под Кнезом Милошем донело је „Правитељство" решзње да се у „правителствену службу" могу примати само они странци који пређу у српско поданство а „немачкарима" који су се взћ затекли у служби остављен је рок од 6 месеци за тај прелаз. Ово решење Правитељства није могло да се изврши. „Немачкари" су нерадо прелазили у поданство, због несигурности чиновничке службе у Србији а како су били незаменљиви, остадоше и даљз у државној служби и као аустријски поданици. Доцније је исто тако вршен притисак, не из неке нетрпзљивости, него је даван разлог — да се они као страни поданици не могу унимати на одговор. 1842 године Петар Зарић професор Београдске гимназије даје оставку после истека рока од шест месеци, а Милош Мијатовић професор и Василије Бзрар, први гтрофесор и директор, примају српско поданство, што су тада „Србске новине." са великим задовољством објављивале. Главну тешкоћу имала је гимназија у недостатку добре зграде. Када је основана, 1839 годинз била је смештена у кући Николе Селаковића. Та кућа је порушена и данас више не постоји. Она се налазила у Југ Богдановој улици број 26 и на њеном месту види се данас празан плац ограђен таоабом. Када је број ученика порастао, директор Василије Берар пише попечитељству да су учионице пуне прашине; што се у једној учионици говори чује се у другој због слабих зидова. Ларма са улице и псовке алваџија., јогурција, шегрта и турских пиљара, чују се за време предавања и „младеж соблажњавају"; зими се собе прегреју због тескобе и ученици који седе око фуруне пеку сз и „паре као у казану", Отуда честз главобољз и „мале грознице" код ђака. Као што видимо, Берар вапије. Он успева, јер већ 1844/5 школске године Гимназија се усељава у некадашњи конак Кнегиње Љубице у данашњој Богојављенској улици, истина заједно са Лицејом. Материјална сретства су веома скромна. Директор Василије Берар тражи од поиечитељства за целу школску 1842 годину свега 10—15 талира, што је тада прзстављало једва једномесечну плату професора-почетника. За послужитеља кредит не постоји. Ђаци за ње-