Opštinske novine

Сто година средње наставе у Београду

623

није Краљ Пета,р I Ослободилац. Ту у I Београдској гимназији Кнежевић ГТетар је добио прва демократска схватања, која је после продубио у Француској и у Швајцарској и која су му помогла да доцније буде неимар најважнијег периода југословенске историје. Како је наш живаљ био посве сиромашан, то је број „благодејанаца" био велики. Они који нису могли да добију благодејање послуживали су по богатијим кућама а доцније почели и да дају „кондиције" т.ј. да поучавају богатије другове. * •* * На крају овога периода основи за рад гимназије поправљају се. Критике су уродиле плодом. Већ 1863 године буџет Министарства просвете долази на четврто место, одмах после буџета Војске, Министарства унутрашњих дела и правде. Он износи 2,084.891 гроша према укупном буџету Србије од 24,000.000 гроша (рачунајући ту и данак који је Србија плаћала Порти). Уџбеника има сада за сваки предмет, кабинет и инструменти су попуњени. Успех је бољи. Телесна казна је укинута. Гимназија новим законом губи нешто од свога класичног карактера и постајг реалнија. Интерес за кафански живот опада. Више се политизира и школска управа има нову бригу са ђачким бунама. Ђачки живот у ово доба имао је својих занимљивости. 1870 године Општина београдска је засадила Велики Калемегдан „да би од њега направила парк. Ту су се шетали старији уз звуке банде која је свирала празником по подне. Мали Калемегдан је остао утрина али слободна од Турака, којих више није било у Београду. На њему су се гимназисти нижих разреда играли „мете бегања", шоркапе, труле кобиле, јаниџајеса итд. Осим тога развиле су се туче каменицама. Ђаци су се играли рата Срба и Турака. Дорћолци су се тукли са Палилулцима, Врачарци са Савамалцима итд. Врло често је било разбијених глава. Старији ђ-аци ишли су на „Корзо" који је тада био улицом Милоша Великог од „Лондона" до Војне Академије левом страном, или празником у „Финансиски Парк" где је свирала банда и где је долазио озбиљан београдски свет на разоноду. Још једно омиљено занимање београдских ђака било је играње „рола" у позоришним комадима или бар статирање. Жеља гимназиста је била да копирају великошколце. Једна од најпознатијих ђачких кафана била је у оно време кафана „Гружа" У данашњој Космајској улици. Ту је се увелико играло билијара. Ипак се радије одлазило у јефтиније периферијске кафане даље од професорског надзора. Ту су се ђаци ,,куглали . Те кафане називале су се „баште". Најчувеније су биле: „Ђерманова башта" на

месту где је данас II Београдска гимназија, „Јелкина башта" у данашњој Цетињској улици и „Недељкова башта" код данашње цркве Александра Невског. Претеривања у кафанском животу већ више није било код ђака, јер је школска власт увела евиденцију где и код кога станује који ђак. У ондашњем малом Београду то није било тешко. Зато је политизирање узимало све већега маха па је долазило чешће и до ђачких бунтова. Кнез Михаило био је ставио у свој програм и ослобођење Јужних Словена. Бугари су још били под Турцима. Кнез Михаило је направио споразум са бугарским емигрантима у Србији и у Букурешту, који је ишао на стварање Југословенског царства заједничке државе Срба и Бугара — са Кнезом Михаилом на челу. Отуда се тада много Бугара школовало у Београду. Неки од њих који су свршили I Београдску гимназију, постали су доцније виђене политичке личности и јавни радници у Бугарској. 1873 године нестаје Бугара из Гимназије. 1868 године професорски Савет одобрава статуте ђачке дружине „Српска Нада". Међу ученицима који су потписали правила налазимо имена: Раше Милошевића, Андре Николића, Марка Лека, Милана Андоновића, Бугарина Христа Иванова и других. Рад у дружини био је веома плодан. Сарађивали су готово сви ученици виших разреда. На брзу руку скупљено је 628 гроша међу ученицима и тим новцем купљене су књиге. Један од најактивнијих сарадника био је Милован Глишић. Писале су се приповетке, песме, преводило се, вежбало се у реторици а дискретно — по мало политизирало. После убиства Кнеза Михаила рад ове литерарне ђачке дружине се обуставља, све до 1879 године када се она обнавља под данашњим именом „Нада". * * * У овоме периоду, од 1863 до 1875 кроз I Београдску Гимназију прошла су најчувенија наша имена научника, књижевника, државника и војсковођа. Светислав Вуловић, Лаза К. Лазаревић, Љуба Ковачевић, Андра Николић, Стеван Сремац, Живојин Мишић, Степа Степановић и т. д. Држава посвећује све више сретстава гимназијској настави. Већ 1867 године буџет I Београдске гимназије износи 100.000 гроша а буџет Министарства просвете долази на треће место, одмах после Министарства војске и Унутрашњих дела. Он износи 4.500.000 гроша од 35.000.000 гроша колико је износио укупан буџет Српске Кнежевине. Под утицајем либерала и социјалиста око Светозара Марковића, Влада отвара нове школе и гимназије.